ЗА „ДНЕВНИК” ЧАСОВНИЧАРКА ЖЕЉКА ТОМИЋ Једно срце куца за сатове

Породични посао започео је прадеда Жељкине деце Мирјан Томић, давне 1953. године.

Како се присећа, Жељка се заинтересовала за посао још као млада. Радила би заједно са својим супругом и његовим дедом, да би напослетку радња остала само њој. Није ни слутила да ће се тиме бавити све до данас, будући да је завршила петрохемију. 

– Сваки дан са собом доноси неки нови изазов и никад не знам чиме ћу се бавити. Можда се појави неко са новим сатом, можда ћу радити само сервисе, можда неко дође са наслеђеним сатом неке драге особе која више није ту. Симболика оживљавања сата на неки начин представља и оживљавање особе из прошлости. Све је то емотивно. Све се то ради са страшћу, а када нешто волиш, од тога може и да се заради – каже за наш лист Жељка Томић.

По попису са почетка 18. века било је десетак занатских радионица, док их је крајем века било око пет стотина. Нови Сад је одувек био занатски град и захваљујући занатлијама, Град је купио, а не добио свој статус слободе. Постојала је замисао да се у пасажу између Дунавске улице и Рибље пијаце сместе све новосадске занатије, да сви буду један до другог и да то постане једна од туристичких атракција, али, нажалост, та идеја и даље није заживела.

– Одбијамо да поправљамо копије „Ролекса”, то су скоро свакодневне ситуације. На око су можда лепи и актуелни, али када се расклопи и поново треба да се састави, сви делови им се искриве – закључила је Жељка. 

Највећи изазов, али и највеће задовољство ми је када ми муштерије донесу неки веома стар 
механички сат, па је потребно пронаћи одговарајуће делове (Жељка Томић)

Како је наша саговорница додала, механички сатови су прави бисер у свету часовничарства. То су они уникатни, старински, који су инвестиција и преносе се генерацијама. Такође, како је појаснила, све батеријске сатове би најрадије избегавала, премда су јој они најчешћи на поправкама.

– Највећи изазов, али и највеће задовољство ми је када ми муштерије донесу неки веома стар механички сат, па је потребно пронаћи одговарајуће делове. Али и када је реч о процени вредности сата, јер данас то уопште није лако, као што је некада било – истакла је. – Од веома велике важности је да вежбамо кичму и редовно идемо на очне прегледе, нажалост, катаракта настаје као последица дугорочног гледања кроз лупу.

Наша суграђанка каже да никада није имала шегрта, већ је сама шегрт већ три деценије. Нашалила се да је попут Пантића из „Тесне коже”, најстарија службеница, млађа референткиња. Како је додала, увек мора да има старијег и искуснијег мајстора поред себе и да већ 30 година, колико је у овом послу, сваки дан успева да научи нешто ново.

– Можда занатлије нису гласне, ни на првом месту, али има посла сваког дана, могло би да се ради од јутра до мрака. Моја деца умеју да ми помогну када је то потребно, али нису толико заинтересована да би наследила традицију. Мада, ко зна, ја сам учила од деде, можда и моји унучићи буду код мене пекли занат – закључила је Жељка Томић.

Текст и фото: Е. Ковачев

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.