ZA „DNEVNIK” ČASOVNIČARKA ŽELJKA TOMIĆ Jedno srce kuca za satove

Porodični posao započeo je pradeda Željkine dece Mirjan Tomić, davne 1953. godine.

Kako se priseća, Željka se zainteresovala za posao još kao mlada. Radila bi zajedno sa svojim suprugom i njegovim dedom, da bi naposletku radnja ostala samo njoj. Nije ni slutila da će se time baviti sve do danas, budući da je završila petrohemiju. 

– Svaki dan sa sobom donosi neki novi izazov i nikad ne znam čime ću se baviti. Možda se pojavi neko sa novim satom, možda ću raditi samo servise, možda neko dođe sa nasleđenim satom neke drage osobe koja više nije tu. Simbolika oživljavanja sata na neki način predstavlja i oživljavanje osobe iz prošlosti. Sve je to emotivno. Sve se to radi sa strašću, a kada nešto voliš, od toga može i da se zaradi – kaže za naš list Željka Tomić.

Po popisu sa početka 18. veka bilo je desetak zanatskih radionica, dok ih je krajem veka bilo oko pet stotina. Novi Sad je oduvek bio zanatski grad i zahvaljujući zanatlijama, Grad je kupio, a ne dobio svoj status slobode. Postojala je zamisao da se u pasažu između Dunavske ulice i Riblje pijace smeste sve novosadske zanatije, da svi budu jedan do drugog i da to postane jedna od turističkih atrakcija, ali, nažalost, ta ideja i dalje nije zaživela.

– Odbijamo da popravljamo kopije „Roleksa”, to su skoro svakodnevne situacije. Na oko su možda lepi i aktuelni, ali kada se rasklopi i ponovo treba da se sastavi, svi delovi im se iskrive – zaključila je Željka. 

Najveći izazov, ali i najveće zadovoljstvo mi je kada mi mušterije donesu neki veoma star 
mehanički sat, pa je potrebno pronaći odgovarajuće delove (Željka Tomić)

Kako je naša sagovornica dodala, mehanički satovi su pravi biser u svetu časovničarstva. To su oni unikatni, starinski, koji su investicija i prenose se generacijama. Takođe, kako je pojasnila, sve baterijske satove bi najradije izbegavala, premda su joj oni najčešći na popravkama.

– Najveći izazov, ali i najveće zadovoljstvo mi je kada mi mušterije donesu neki veoma star mehanički sat, pa je potrebno pronaći odgovarajuće delove. Ali i kada je reč o proceni vrednosti sata, jer danas to uopšte nije lako, kao što je nekada bilo – istakla je. – Od veoma velike važnosti je da vežbamo kičmu i redovno idemo na očne preglede, nažalost, katarakta nastaje kao posledica dugoročnog gledanja kroz lupu.

Naša sugrađanka kaže da nikada nije imala šegrta, već je sama šegrt već tri decenije. Našalila se da je poput Pantića iz „Tesne kože”, najstarija službenica, mlađa referentkinja. Kako je dodala, uvek mora da ima starijeg i iskusnijeg majstora pored sebe i da već 30 godina, koliko je u ovom poslu, svaki dan uspeva da nauči nešto novo.

– Možda zanatlije nisu glasne, ni na prvom mestu, ali ima posla svakog dana, moglo bi da se radi od jutra do mraka. Moja deca umeju da mi pomognu kada je to potrebno, ali nisu toliko zainteresovana da bi nasledila tradiciju. Mada, ko zna, ja sam učila od dede, možda i moji unučići budu kod mene pekli zanat – zaključila je Željka Tomić.

Tekst i foto: E. Kovačev

Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.