УДРУЖЕЊЕ „ЉУБАВ И НОСТАЛГИЈА“ НА ПОСЕБНОМ ЗАДАТКУ Место где царују игла и конац

Под менторством Вишње Кнежевић, којој је бављење ручним радом стицајем околности, постало животни позив, у њеној радионици у Улици митрополита Стратимировића 78, у којој настају одевни предмети пред којима застаје дах, уторком, средом и четвртком окупљају се припаднице лепшег пола различитих доби, уче оно што их занима од ручних радова, не водећи рачуна о времену. 

– Прво удружење сам основала 2017. под називом Волинчанка, по селу Волиње у Хрватској у ком сам одрасла – прича Вишња Кнежевић. – Радило је истовремено са предузетничком радњом „Креатива”, коју сам такође формирала.  Жене из удружења су везле, а „Креатива” је  пласирала комаде гардеробе које сам креирала. За време пандемије коронавируса сам све затворила јер је било немогуће радити. По престанку пандемије сам почела да размишљам о себи. Схватила сам да сам у годинама када треба да пренесем своје знање на друге. И тако сам поново основала удружење. Назвала сам га „Љубав и носталгија“, јер ручни рад тако доживљавам, као љубав и носталгију пошто сам у раном детињству почела да се њиме бавим. 

Њен првобитни план је био да ради са школском децом, али се испоставило да због сменског рада то није изводљиво у просторијама школе. Тражећи одговарајући простор обратила се општини, но како није добила одговор у догледно време, обезбедила је услове за обуку полазница у својој радионици. Међутим, како ће у њој убрзо постати тесно због нове машине, разматра друге опције како би могла да ради са децом на другом месту и то бесплатно.

Каже да се изненадила колико је било заинтересованих за обуку. Међу њима велики је број Новосађанки, али због удаљености, ипак пре свега долазе Карловчанке. Пензионерка Драгиња Новоселац је најредовнији полазник, која је након престанка певања у црквеном хору на овај начин почела да испуњава време.  

– Највеће је интересовање за вез – каже Вишња. – Деца воле вез мада је њима тешко задржати пажњу. После сат и по хоће нешто друго да раде. То је посао који вас тражи на дуже, не можете му се посветити на пет минута, али делује врло смирујуће. Наше радионице личе на прело. Док радимо разговарамо и сви заборавимо свакодневицу. То је начин и да се деца склоне са улице. 

Са шиваћом машином која је неизоставни део оног чиме се бави, почела је да се дружи у време рата деведесетих. Да би као самохрана мајка са сином преживела крпила је, скраћивала коме је шта требало. Када се прикључила избегличкој колони није знала шта ће са шиваћом машином, али се убрзо досетила, спаковала ју је у транспортну торбу и са њом дошла у Србију. Поново се посветила ручним радовима видевши да има купаца за такву робу. Првобитно је своје рукотворине продавала по манифестацијма. Када је омогућено самозапошљавање отворила је фирму. 

– Говорили су ми да то не чиним јер ћу тешко опстати. Међутим, демантовала сам све. Ослушкивала сам потребе тржишта и тако формирала модну линију у коју сам утиснула свој печат. Ново удружење је нова прича. Сада обучавам почетнике, преко дана шијем, увече везем и цео дан сам у том послу. Разматрам могућност да удружење „Љубав и носталгија“ искорачи изван овдашњих оквира и представи своје специфичне и несвакидашње моделе у Земуну у неком од локала – истиче Вишња.

У послу јој се придружио и син, дајући нову димензију том уметничком занату створивши бренд - Коштана, који на друштвеним мрежама има око 15.000 пратилаца. Коштана је сад тим људи, ДОО, који треба половином марта да отвори локал у Дунавској улици у Новом Саду са моделима које носе и познате личности попут Данице Црногорчевић.

Зорица Милосављевић
Фото: Приватна архива 

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.