У Старим Лединцима сеоско туристичко домаћинство

Заинтригирана екипа “Дневника” на задатку пратила је високу ограду од опеке, украшену природним формама биљака и насутог камења, која воде у пространу башту. Дрвени дугачки столови, са дрвеним клупама, окружени су разним украсним, ароматичним биљем и зачинским биљем која се у кухињи користе, а до места за седење се долази уредно избетонираним стазама, са тиркизно плавим одсјајем од утиснутих старих дугмади.

Унутрашњост ентеријера испуњава благи мирис помешаних зачина, који се уз главне састојке мешају у кухињи, док типичан стари војвођански стил враћа у прошлост. Високим зидинама од цигле посебну чар дају интересанта уметничка дела, пуна експлозивних боја. У цео амбијент уклапају се различите нијансе браон подних плочица, које носе масивне дрвене столове и клупе. Простор украшавају старинске шарене крпаре, познатије као ћилими, без којих се овдашња кућа у давна времена није могла ни замислити. На наше питање шта се крије иза затворених дрвених врата која у луку делују као уграђена у циглу, домаћин Драган Миљевић повлачи кваку и открива нам вински подрум у ком се чувају чак и најстарије боце вина које је произвео.

Мирисни треминац

Домаћин Драган Миљевић нам је објаснио да се вина раде на традиционалан начин и не изискују употебу превелике хемије и стабилна су, али се морају брзо потрошити. Од сорте мирисни треминац обично се прави слатко или полуслатко вино, док га Винарија “Миљевић” прави као суво вино и у свету се такво не може наћи. Од ње се може правити и предикатно вино јер је, због дебеле коже, заштићена од инсеката и временских услова, те кад се сачека први мраз и температура која падне испод пет степени, тада се може брати. Од сорте “црни бургундац производе розе и црвено вино, иако је најпознатије вино од те сорте грожђа шампањац “Дон Перињон”. Прави се и “Бермет”, као и “Пино ноир”.

- У производњу вина сам ушао 2006. године, када сам купио два и по хектара земље у Врднику јер је тада била доста јефтинија него у Лединцима – објашњава Миљевић. – Онда сам 2007. године подигао виноград на два хектара и почео да гајим три сорте грожђа: мирисни “треминац”, “црни бургундац, познат и као “пино ноир”, као и сорту “хамбург”, а док нисам имао своју земљу, куповао сам грожђе и правио вино за кућу. Немам винске традиције у породици, већ је то чиста љубав према вину. Иначе сам пуно времена провео у Италији и видео да тамо вински и сеоски туризам одлично функционишу и тако сам добио идеју да спојим лепо и корисно и у Лединцима остварим нешто слично. Направили смо овај објекат, напустио сам тадашњу сопствену предузетничку фирму и препустио се чарима сеоског домаћинског угоститељства. Највише нас посећују странци, били су нам Норвежани, Швеђани, Словенци, с обзиром на то да је Србија постала интересантна туристичка дестинација, те уз смештај имају прилике да уживају у традиционалној кухињи, уз све домаће састојке и дегустације наших вина. Мање смо познати домаћим круговима људи, али смо на “Аирбнб” светској интернет апликацији за изнајмљивање смештаја од наших гостију добили доста високе оцене, што нам је посебно значајно.

Рођени Вршчанин је од 1969. године живео у Новом Саду и радио, као и супруга, у државној фирми, да би касније напустио посао и 1992. године се са породицом преселио у Старе Лединце. Када је купио плац, првенствено се бавио израдом модних детаља за кожну индустрију (отуда и они тиркизно плави дугмићи уткани у стазама). Како каже, човек открива природу када се укопи у њу, те је све више имао потребу да свој живот усмери у том правцу. Тако је на крају направио винарију, кроз коју је проширио своје видике, изискујући једно скромно сеоско туристичко домаћинство.

- Кухиња је традиционална и домаћа, уз то служимо наша домаћа вина и домаће ликере и вињак, као и ракију крушку и лозу од наших воћки – поносно ће наш саговорник. - Наш познати ликер је посебан јер  садржи шумско воће, попут дивље трешње, шипка, дрењине и трњине које скупљамо по Фрушкој гори. Уколико нешто не гајимо, узимамо од наших проверених произвођача, а трудимо се да производи буду и органски, па тако из Кисача узимамо нешто од поврћа, док сухомеснато нешто сушимо сами, а остало набављамо. Мој виноград води породица из Врдника која гаји козе, па пошто више немам своје, наш спецфијалитет куће је јаре испод сача. Сами правимо брускете, затим домаћу паштету од јунећег рибића, густи парадајз са босиљком из наше баште, белим луком и сиром, а правимо и паштету од белог пилећег меса. Месимо две врсте хлеба: хлеб без квасца, од целог зрна житарица и бели домаћи хлеб. Имамо и млин на камен па сами мељемо житарице по потреби.

У понуди су и домаће чорбе и супе, а обично се служи и топло пређело у виду сармица у виновој лози. Предео је, иначе, пун дивље винове лозе, а неке форме красе ограду од опеке, уз стабљике “чери” парадајза.

И. Бакмаз