ВУКАШИН ТАМБУРИЋ САЊАО О „ЦРВЕНОЈ ЗВЕЗДИ” Поносан на своје трофеје, резултат екипе најдражи

Но, истина је да морају постојати воља, истрајност и храброст да се човек ухвати укоштац са свим изазовима на том путу и истраје у својој намери. А да је жеља за успехом додатни мотив да снови постану стварност доказао је наш млади суграђанин, који данас игра у лиги млађих кадета за један од највећих клубова у Србији – ФК „Црвена звезда”, и то је постигао са непуних 16 година. 

Рођен 2009. године у Новом Саду, љубав према фудбалу открио је још са четири године, када је први сусрет са лоптом имао на стадиону поред зграде у којој је тада живео на Детелинари, у Школи фудбала „Бистрица”. У том клубу је тренирао до пре осам година, све док није прешао у „Црвену звезду”. 

У возу сам веома често домаће завршавао. То је трајало пуне две године, али желео сам основну школу да завршим у Новом Саду, са другарима из детињства (Вукашин Тамбурић)

– Одувек сам желео да будем голман. Већ на првом тренингу сам стао на гол, али тадашњи тренери Зоран и Срђан Глигорић нису ми то дозволили, јер сам био убедљиво најмлађи на терену, али нисам одустао. Остао сам на тој позицији јер сам ту свој на своме, и тако је одувек било – рекао је Тамбурић. 

У ФК „Бистрица” провео је четири године, одигравши велики број турнира и утакмица. На једном од турнира играли су, каже, против „Црвене звезде”, што је био његов судбоносни преокрет, јер су га тада посматрали скаути из најтрофејнијег београдског клуба.

– Сећам се да су ме позвали да играм турнир за њих у Темерину. То је било у августу 2017. године и тако стигох до „Црвене звезде”. Од тада па до 2022, када је владала пандемија короне, био сам растрзан, односно, играо сам турнире за „Црвену звезду”, а тренирао сам у „Бистрици” и индивидуално, са тренером Владом Тодорићем – прича ова млада нада српског фудбала. 

Изазов је био велики, но Вукашин није одустајао. Желео је да буде најбољи „Звездин” голман, те му није било тешко да свакодневно путује на релацији Нови Сад – Београд, с обзиром на то да је тренинге имао у престоници, а у основну школу је ишао у родном граду.

– У возу сам веома често домаће завршавао. То је трајало пуне две године, али желео сам основну школу да завршим у Новом Саду, са другарима из детињства. Прошле године у септембру сам се преселио у Београд и ту се уписао у средњу школу, јер су се интензитет и бројност тренинга знатно повећали у лиги млађих кадета, у којој сада играм. Да, недостају ми породица и пријатељи, зато сваки слободан дан искористим да дођем кући – искрено ће Вукашин. 

А што се тиче претходне године, задовољан је постигнутим резултатима. У лиги су тренутно лидери, а на свим иностраним турнирима на којима су узели учешће у Русији, Кини, те и у Грчкој два пута, прво у Солуну па у Атини, Вукашин је проглашаван за најбољег голмана, док је његова екипа увек била на победничком постољу. То му све даје мотив да вредно тренира и ради на себи још више. Вукашин је са 13 година имао прилику да заигра и на „Дневниковом” турниру, на ком је такође однео пехар за најбољег голмана.

– Поносан сам на све трофеје које сам понео, али ми је увек дражи резултат екипе чији гол браним. Фудбал је за мене начин живота, он је нешто што највише волим и уживам у сваком минуту проведеном на терену. Зато не могу да кажем да сам се пуно жртвовао, то је оно што сам одувек желео. И нисам ништа пропустио због фудбала, јер мени је и до сада овај спорт много више пружио него што сам морао да жртвујем у приватном животу ради свакодневне посвећености тренингу. „Црвена звезда” ми је заиста пружила врхунске услове, пре свега квалитет тренажног процеса, затим смештаја, исхране и оно најбитније – квалитет образовања које никако не сме пасти у други план – истиче „Звездин” млађи кадет.

Вукашин за који месец пуни 16 година, а сан му је, вели, да заигра у некој од лига петице и Лиги шампиона, но оно што би га потпуно испунило као крајњи циљ јесте да стане на гол и брани мрежу Србије. 

– Зарад ових снова спреман сам на одрицања. Знам да имам још пуно да радим, али верујем у себе и оно шта ми је Бог наменио – поручио је Вукашин Тамбурић.