ПРИРОДНА ОАЗА НА 11 КИЛОМЕТАРА ОД НОВОГ САДА: Идеалан спој урбaног и дивљег на Црном виру

Свако ко дође први пут на ово место уочиће главно језеро које се простире једним хектаром: дужине је чак 240, а ширине од 30 до 60 метара, док је просечна дубина само два и по метра.

Песковито и прилично чисто дно, као и обале обрасле трском, над којом се надмоћно спуштају велике врбе и јасенови, идеално су окружење за рибљи свет који настањује ово језеро у близини града. Места предвиђена за пецароше су нумерисана и доста комфорна, па су тако и саме позиције, којих има 15, лепо уређене и обезбеђене, те задовољавају строге еколошке норме.

– Овамо најчешће долазе пецароши како би побегли од градске буке – напомиње председница Удружења љубитеља риболова „Црни вир” Тамара Кочић и додаје да се у тој природној оази никад не организују прославе или журке, јер људи долазе на ово место искључиво ради тишине и мира. – У води има чак шест тона рибе, па није препоручљиво да се у њој налазе купачи. Викендом често организујемо такмичења, али и хуманитарне акције или турнире, па нам тако дођу и породице, буде много деце, која уче да пецају од малих ногу. Осим дечака, има и девојчица које долазе са очевима, чак и оних које се професионално баве овим спортом. Наш најмлађи пецарош зове се Лазар и има пет година.

У језеру на ободима Каћа најзаступљеније рибе су шаран и амур, па се стога оне најчешће и лове. Ради одржавања еко-система, у води мора бити и осталих врста, међу којима су штука, сом, толстолобик, бас, смуђ или бела риба. Најмања је тешка три килограма, док највећа има чак 24 килограма. Занимљиво је да већ дуже време на овом месту пецароши лове по систему „ухвати–пусти”, тако да све што буде упецано мора бити и враћено, те тако не може да се односи из центра, као на неким местима која нису спортско-рекреативног карактера.

Да на Црном виру не бораве само Каћани, доказује и чињеница да је све више људи из великих градова заинтересовано за природне оазе. Тако је и Дејану из Земуна, који тамо долази кад год има слободног времена. Он каже да, пре свега, воли да се опусти, јер вода извлачи негативну енергију, а у граду је константно под стресом.

– Први пут сам се сусрео са пецањем са 13 година, а у шаранском риболову сам више од деценије – истиче Дејан. – Често пецам на Касапској ади, предиван ревир, као и овај, потом у Бачком Јарку и у Пивницама. Овде сам најчешће, све је приступачно и сређено, читава инфраструктура... Свиђа ми се полудивљи амбијент. Једино што ми смета јесте несређен пут до ревира.

Његов пријатељ Миодраг, који живи са јужне стране Дунава, у Београду, тврди да је озбиљније кренуо да се бави пецањем пре десетак година, те да је током овог периода схватио да је веома важно купити добру опрему.

– Сам хоби није толико скуп у поређењу с тим колико задовољство пружа – каже Миодраг. – За 3.000 евра може да се набави комплетна квалитетна опрема, од удице, која је најважнија, па до самог шатора, кревета и столица за потпуно уживање, да можете да боравите по киши и снегу без проблема. За десетак година, колико минимум траје сва та опрема, човек просечно промени најмање два-три телефона или неколико бицикала, који, по мом мишљењу, не вреде колико пецарошка опрема.

А. Чегар