Прича Удружења туристичких водича Новог Сада: Штранд – сведок прохујалог времена
- Нови Сад нема своје „море“, али има Штранд – једну од најлепших плажа на целом току реке Дунав, прелеп поглед на: Рибњак, валовите обронке Фрушкогорске лепотице, Сремску Каменицу, а Рибарско острво један је од моћних адута које ово место чини још привлачнијим – истиче чланица Удружења туристичких водича Новог Сада (УТВНС) Соња Супић, која ће ове недеље странице „Дневника“ красити причом о Штранду. Она причу започиње о првим дунавским купалиштима у Новом Саду и околини, који се помињу још у првој половини 19. века.
- Тада су на бурадима и дрвеним летвама отворена купалишта у самом мостобрану – великој војној конструкцији која се некада налазила на новосадској страни преко пута Петроварадинске тврђаве – наводи Соња Сопић. - Међутим, с обзиром на чињеницу да је то купалиште због речних струја било опасно за пливаче, наложено је да се премести на погодније место. У том периоду на сремској обали Дунава, поред некадашњег понтонског моста и код Сремске Каменице, такође су постојале плаже.
Према речима Соње Супић, данашњи Штранд (немачки: пешчана обала) настао је наношењем песка који је река пребацивала са супротне стране. Некада је био место где су Новосађани појили стоку, али су га користили и за купање. Она наводи како је један новосадски Јеврејин закупио ову обалу и организовао јавно речно купалиште 1907. године.
- Први управник био је Емил Сзикла (1882-1941), касније и први управник биоскопа „Аполо“ д.д. – истиче наша саговорница и додаје како је формирано и деоничарско друштво „Штранд“ д.д., а како је већ 1913. године почела градња дрвених кабина. - Улаз на Штранд био је на истом месту где је и данас. При уласку били су билетарница, соба за дежурног полицајца и просторија за пружање прве помоћи. Поједини садржаји, као и култура понашања, облачења и купања умногоме су се разликовали од данашњих. На Штранду су сталну поставку чиниле кабине, бунари са пумпом, пољски тоалети и зидани шпорети. Посетиоци су често јели лубенице и пили белу кафу, те да би их охладили, укопавали би их поред бунара-пумпи да се хладе у испумпаној хладној води. Занимљиво је то да није забележен ниједан случај крађе лубенице или флаше. Поједини Новосађани су користили поменуте зидане шпорете за кување или подгревање јела.
Соња Супић даље открива да је постојало и једно интересантно занимање које се звало кабињерка. Она описује како је сваки ред кабина имао своју кабињерку која би, поред осталих послова које је обављала, доносила и посуду са водом у сваку кабину како би посетиоци могли да оперу ноге пре напуштања Штранда. Како Соња Супић описује, током боравка су посетиоци практиковали и разне спортске активности, попут кечкета - тениса који се игра руком, курендола – тениса који се игра ногом, пицигена, пинг-понга, фудбала…
Чланица УТВНС-а Соња Супић је описала и како се некада давно облачило на Штранду.
- Облачење је тек посебна прича! „Штрандароши“ су некада носили костиме који су више скривали него откривали – наглашава наша саговорница. - Тако су, рецимо, мушкарци у почетку морали носити купаћи „дрес“ са бретелама. Познат је случај једне младе даме која се сунчала у топлесу, након чега је била пријављена и удаљена са Штранда.
- На Штранду су се писале љубавне песме, рађале симпатије, али се и одљубљивало... Посебно романтично састајалиште младих било је на тзв. „шпицу“ – прича Соња Супић. - У „Павиљону“ – дрвеној згради без зидова са лепим кровом, повремено је свирала војна музика. Ни слаткиша није недостајало. Пио се популарни „малиновац“, заслађивало се „Американ корнетом“, а продавац „Полар“ ледене чоколаде поносно је кружио унаоколо са својим малим фрижидером и нудио своје производе.
На Штранд се, како Соња Супић описује, долазило чиме се могло: бициклом, фијакером, пешке, возом „Трчика“, а морао се напустити на звук звона, у 19 часова. Она истиче како је Штранд, нажалост, у својој историји био и место трагичних догађаја.
- За време злогласне новосадске рације, јануара 1942. године, Штранд је био једно од највећих стратишта у Новом Саду где су убијани невини људи – напомиње Соња Супић. - На самом улазу морали су да предају лична документа и да се скину, да би потом били упућивани до хангара за чамце. Убијене жртве су бацане под лед Дунава. Дуго, дуго након тог трагичног догађаја многи Новосађани нису желели да иду на „крвави Штранд“, како су га звали.
Стари Штранд је, како Соња Супић наводи, страдао у великој поплави 1965. године када су порушене све дрвене кабине. Касније је купалиште поново реновирано, насуто песком и нове кабине су направљене.
- Нема више „Полар“ ледених чоколада, „Павиљона“ за музику, нити старомодних костима, нема ни фијакера који довозе посетиоце, али је остало једно место на обали Дунава као сведок једног прохујалог времена – закључује Соња Супић.
К. Ивковић Ивандекић
