Priča Udruženja turističkih vodiča Novog Sada: Štrand – svedok prohujalog vremena
- Novi Sad nema svoje „more“, ali ima Štrand – jednu od najlepših plaža na celom toku reke Dunav, prelep pogled na: Ribnjak, valovite obronke Fruškogorske lepotice, Sremsku Kamenicu, a Ribarsko ostrvo jedan je od moćnih aduta koje ovo mesto čini još privlačnijim – ističe članica Udruženja turističkih vodiča Novog Sada (UTVNS) Sonja Supić, koja će ove nedelje stranice „Dnevnika“ krasiti pričom o Štrandu. Ona priču započinje o prvim dunavskim kupalištima u Novom Sadu i okolini, koji se pominju još u prvoj polovini 19. veka.
- Tada su na buradima i drvenim letvama otvorena kupališta u samom mostobranu – velikoj vojnoj konstrukciji koja se nekada nalazila na novosadskoj strani preko puta Petrovaradinske tvrđave – navodi Sonja Sopić. - Međutim, s obzirom na činjenicu da je to kupalište zbog rečnih struja bilo opasno za plivače, naloženo je da se premesti na pogodnije mesto. U tom periodu na sremskoj obali Dunava, pored nekadašnjeg pontonskog mosta i kod Sremske Kamenice, takođe su postojale plaže.
Prema rečima Sonje Supić, današnji Štrand (nemački: peščana obala) nastao je nanošenjem peska koji je reka prebacivala sa suprotne strane. Nekada je bio mesto gde su Novosađani pojili stoku, ali su ga koristili i za kupanje. Ona navodi kako je jedan novosadski Jevrejin zakupio ovu obalu i organizovao javno rečno kupalište 1907. godine.
- Prvi upravnik bio je Emil Szikla (1882-1941), kasnije i prvi upravnik bioskopa „Apolo“ d.d. – ističe naša sagovornica i dodaje kako je formirano i deoničarsko društvo „Štrand“ d.d., a kako je već 1913. godine počela gradnja drvenih kabina. - Ulaz na Štrand bio je na istom mestu gde je i danas. Pri ulasku bili su biletarnica, soba za dežurnog policajca i prostorija za pružanje prve pomoći. Pojedini sadržaji, kao i kultura ponašanja, oblačenja i kupanja umnogome su se razlikovali od današnjih. Na Štrandu su stalnu postavku činile kabine, bunari sa pumpom, poljski toaleti i zidani šporeti. Posetioci su često jeli lubenice i pili belu kafu, te da bi ih ohladili, ukopavali bi ih pored bunara-pumpi da se hlade u ispumpanoj hladnoj vodi. Zanimljivo je to da nije zabeležen nijedan slučaj krađe lubenice ili flaše. Pojedini Novosađani su koristili pomenute zidane šporete za kuvanje ili podgrevanje jela.
Sonja Supić dalje otkriva da je postojalo i jedno interesantno zanimanje koje se zvalo kabinjerka. Ona opisuje kako je svaki red kabina imao svoju kabinjerku koja bi, pored ostalih poslova koje je obavljala, donosila i posudu sa vodom u svaku kabinu kako bi posetioci mogli da operu noge pre napuštanja Štranda. Kako Sonja Supić opisuje, tokom boravka su posetioci praktikovali i razne sportske aktivnosti, poput kečketa - tenisa koji se igra rukom, kurendola – tenisa koji se igra nogom, picigena, ping-ponga, fudbala…
Članica UTVNS-a Sonja Supić je opisala i kako se nekada davno oblačilo na Štrandu.
- Oblačenje je tek posebna priča! „Štrandaroši“ su nekada nosili kostime koji su više skrivali nego otkrivali – naglašava naša sagovornica. - Tako su, recimo, muškarci u početku morali nositi kupaći „dres“ sa bretelama. Poznat je slučaj jedne mlade dame koja se sunčala u toplesu, nakon čega je bila prijavljena i udaljena sa Štranda.
- Na Štrandu su se pisale ljubavne pesme, rađale simpatije, ali se i odljubljivalo... Posebno romantično sastajalište mladih bilo je na tzv. „špicu“ – priča Sonja Supić. - U „Paviljonu“ – drvenoj zgradi bez zidova sa lepim krovom, povremeno je svirala vojna muzika. Ni slatkiša nije nedostajalo. Pio se popularni „malinovac“, zaslađivalo se „Amerikan kornetom“, a prodavac „Polar“ ledene čokolade ponosno je kružio unaokolo sa svojim malim frižiderom i nudio svoje proizvode.
Na Štrand se, kako Sonja Supić opisuje, dolazilo čime se moglo: biciklom, fijakerom, peške, vozom „Trčika“, a morao se napustiti na zvuk zvona, u 19 časova. Ona ističe kako je Štrand, nažalost, u svojoj istoriji bio i mesto tragičnih događaja.
- Za vreme zloglasne novosadske racije, januara 1942. godine, Štrand je bio jedno od najvećih stratišta u Novom Sadu gde su ubijani nevini ljudi – napominje Sonja Supić. - Na samom ulazu morali su da predaju lična dokumenta i da se skinu, da bi potom bili upućivani do hangara za čamce. Ubijene žrtve su bacane pod led Dunava. Dugo, dugo nakon tog tragičnog događaja mnogi Novosađani nisu želeli da idu na „krvavi Štrand“, kako su ga zvali.
Stari Štrand je, kako Sonja Supić navodi, stradao u velikoj poplavi 1965. godine kada su porušene sve drvene kabine. Kasnije je kupalište ponovo renovirano, nasuto peskom i nove kabine su napravljene.
- Nema više „Polar“ ledenih čokolada, „Paviljona“ za muziku, niti staromodnih kostima, nema ni fijakera koji dovoze posetioce, ali je ostalo jedno mesto na obali Dunava kao svedok jednog prohujalog vremena – zaključuje Sonja Supić.
K. Ivković Ivandekić
