Прича из Удружења туристичких водича Новог Сада о Стевану Адамовићу

У питању је Стеван Адамовић. Он се родио у Новом Саду 1870. године, где је завршио и основну и средњу школу, док је студије права похађао у Дебрецину и Будимпешти. Председник УТВНС-а Срђан Бошковић за „Дневник“ истиче како је Стеван Адамовић постао доктор права у 21ој години живота и говори о пореклу породице Адамовић.

- Стеван Адамовић води порекло од чувене породице Адамовић која долази из Сремске Митровице, а која је променила презиме из Христоманос у Адамовић – прича Бошковић и додаје како се по оригиналном презимену може претпоставити да је грчког порекла те да су се доселили из Македоније. - Презиме су променили по човеку који је Стевановог деду - Стефана Христоманоса Адамовића прихватио као сина, а Стефанов син илити Стеванов тата био је Александар (Шандор) и он је био веома познат виноградар који је имао 15 деце. Његови виногради су се налазили у Раковцу и Сремској Каменици, а данашњи део града, који је познат као Адамовићево насеље, је заправо некадашњи расадник винове лозе где је у једном тренутку радило око 3.000 калемара.

Наш саговорник се осврће на значај дела и каријере Стевана Адамовића и истиче како је у Новом Саду оставио неизбрисив траг те како је био један од оснивача адвокатске коморе у Новом Саду и њен председник пуних 20 година. Осим тога, Срђан Бошковић напомиње како је Стеван Адамовић основао и први трајни биоскоп у граду – „Аполо“ те како су се пројекције прво давале само недељом, а касније су биле могуће сваким радним даном. Он наводи како је Стеван Адамовић волео модерну технологију те како је, његовим заузимањем, град добио први велодром, односно уређену бициклистчку стазу 1900. године, која се налазила на плацу Турског хана.

Аутомобил од баке

Председник УТВНС-а Срђан Бошковић за „Дневник“ наводи како су, осим модерних технологија, Стевану Адамовићу и аутомобили представљали велику пасију те додаје како је Стевану Адамовићу, када је положио правни испит, бака Марта Кондороши у Паризу купила аутомобил марке Де дион Боутон.

- То је био први аутомобил у граду због чега су, када би кренули да се провозају, представљали праву атракцију за Новосађане – открива Бошковић. - Једном приликом када су кренули у вожњу, ауто им се покварио и кренуо уназад, а Новосађани су били импресионирани јер су веровали да је у питању представа те су кренули да тапшу. Другом приликом, за време избора за посланика у Шидском округу, Стеван Адамовић је желео да колима импресионира сељаке из округа. Када је кренуо да вози, сељаци су чули машину како бруји и разбежали су се.

- Велодром је изгорео 1849. године, током бомбардовања у великој буни, а садашња зграда Матице Српске још није била подигнута – говори Бошковић. - Стаза је била кружног типа, око ње су били клупе, а у средини трибине, док је између трка свирао оркестар. Колико је бициклизам у почетку био скуп говори информација да је цена бицикла у почетку била једнака цени пара волова.

Стеван Адамовић је, према речима Срђана Бошковића, након Првог светског рата изабран за градоначелника Новог Сада.

- Током његовог мандата је дошло до судбоносне одлуке да се Брукшанац (мостобран) сруши – истиче Бошковић. - Са том одлуком изгубили смо део архитектонсконског наслеђа, али је тада Нови Сад почео да излази на Дунав и да се спаја са Петроварадином. Тада се зидао садашњи Булевар Михајла Пупина (тада се звао Булевар краљице Марије) и део града уз Дунав.

Срђан Бошковић наводи како је Стеван Адамовић са својим синовима, Александром и Федором, имао адвокатску канцеларију. Он је, како наш саговорник открива, током Другог светског рата био држан као талац са многим другим угледним Новосађанима, а преминуо је 1945. године у Новом Саду. У нашем граду данас постоји неколико објеката који су везани за породицу Адамовић. Срђан Бошковић набраја палату Адамовић на Тргу младенаца (која је, како каже, била предвиђена за рентијерске сврхе), затим породична кућа која се налази у улици Краља Александра и додаје како је постојала још једна палата у којој се налазио биоскоп “Аполо”, док се данас тамо налази пословна палата “Аполо”.

К. Ивковић Ивандекић