Пре 125 година Град усвојио Статут о проституцији

У данашњем Новом Саду просто је незамисливо да се отвори легална јавна кућа. Ипак, Нови Сад је не тако давно, био напредан град широких сватања који је ишао у корак са временом када је реч о односу према „најстаријем занату“.

Нови Сад је током 18. и 19. века могао да парира европским метрополама. Војна болница у Петроварадину постојала је од 1689, Ватрогасно друштво 1872, а први аутомобил је новосадским улицама прошао још 1892. године.

Петроварадинска тврђава била је седиште граничарског пука, а у Брукшанцу (мостобран на обали Дунава) боравила је војна постаја. Управо војници жељни љубави, женског додира уживали су у услугама дама сумњивог морала. Такво понашање је узело маха, па је још 28. маја 1754. Намесничко веће слало упутства Магистрату  како да се стане на пут бестидничком понашању „ноћних дама“. Почетком 19. века места где су господа могла попити али и „забавити се“ са девојкама постале су градске крчме. Међутим, у тим биртијма даме које су пружале услуге биле су упитног изгледа и здравственог стања, па се Магистрат 1818, поново огласио и крчмама наредио да „не држе одвише женскиње, нарочито не оних пропалих, већ да запошљавају девојке на добром гласу“. Ипак ова наредба није уродила плодом је, па је две године касније 22. фебруара 1820. Намесничко веће одредило да се „нечаснице“ нађу, прегледају, оне са полним и другим болестима излече и пошаљу на принудни рад или протерају из града. Али од када је света и века постоји и корупција. Дубоко укорењена у људски род. О томе сведочи и податак да су се управо жандарми, који су били задржени за спровођење овог захтева, оглушили и чак узимали „рекет“ од грешница.

Заразне болести, попут сифилиса, међу војницима биле су главни разлог да војна власт, изрази негодовање, а потом и да се 1893. године напише први Статут о проституцији. Он се састојао од 28 параграфа и три дела, а регулисао је права и обавезе власника јавних кућа, муштерија као и дама које су нудиле сексуалне услуге.

У Статуту су стајале одредбе по којима се бордел није смео отворити у истој улици у којој се налазе школа или црква, а ако је власник женског пола она не сме имати мање од 40 година. Проституцијом се нису смеле бавити девојке млађе од 16 година, те оне које немају књижицу о здрављу пошто су се прегледи обављали сваког уторка и суботе.

Куртизане су имале своја права и биле заштићене од искоришћавања од стране града јер су за време боравка у јавним кућама имале права на „пристојну храну, стан и здраво почивалиште“, а власник бордела „не може је приморати против воље јој на обљубу“. Занимљиво је да су имале право да целу зараду задрже за себе (одвајале су само извесну своту новца за храну и стан).

За несавесне грађане који су кршили Статут предвиђене биле су новчане казне, а понекад су лишавани слободе неколико сати па чак до  месец дана.

Интересантно је да је од рада „блудница“ на неки начин профитирало и друштво. Уплаћиване су новчане казне, али и таксе за отварење „куплераја“ које су ишле на рачун варошке сиротиње, док је у корист болница уплаћивана по једна круна колико је и стајао сваки редован или ванредни лекарски преглед.

Силвиа Ковач

Прва „кућа греха“  у Новом Саду налазила се у центру града у близини хотела „Војводина“, а поједини сокаци су познати као „улице црвених фењера“. Једна таква била је и Шљукина улица (данас Арсе Теодоровића). Два куплераја су излазила на улазу у Шљукину, у Паромлинској улици, односно Гезмалом улици, названој по млину Лазе Дунђерског.

Од 1922. године „куће љубави“ су измештене у Каменичку улицу (данас Алексе Шантића). У Дунавској улици налазили су се бордели попут оних „Код беле руже“, „Код црне четке“, „Код златне девојке“, „Код седам Шваба“, а познате су биле и „Мали Париз“ и „Балкан“. Нови Сад је између два светска рата наводно био једини град на овим просторима који је, додуше врло кратко, свега две године, имао мушку јавну кућу у коју су углавном посећивале имућније Новосађанке зрелијих година жељне забаве. Након Другог светског рата затворене су све јавне куће.