Pre 125 godina Grad usvojio Statut o prostituciji

U današnjem Novom Sadu prosto je nezamislivo da se otvori legalna javna kuća. Ipak, Novi Sad je ne tako davno, bio napredan grad širokih svatanja koji je išao u korak sa vremenom kada je reč o odnosu prema „najstarijem zanatu“.

Novi Sad je tokom 18. i 19. veka mogao da parira evropskim metropolama. Vojna bolnica u Petrovaradinu postojala je od 1689, Vatrogasno društvo 1872, a prvi automobil je novosadskim ulicama prošao još 1892. godine.

Petrovaradinska tvrđava bila je sedište graničarskog puka, a u Brukšancu (mostobran na obali Dunava) boravila je vojna postaja. Upravo vojnici željni ljubavi, ženskog dodira uživali su u uslugama dama sumnjivog morala. Takvo ponašanje je uzelo maha, pa je još 28. maja 1754. Namesničko veće slalo uputstva Magistratu  kako da se stane na put bestidničkom ponašanju „noćnih dama“. Početkom 19. veka mesta gde su gospoda mogla popiti ali i „zabaviti se“ sa devojkama postale su gradske krčme. Međutim, u tim birtijma dame koje su pružale usluge bile su upitnog izgleda i zdravstvenog stanja, pa se Magistrat 1818, ponovo oglasio i krčmama naredio da „ne drže odviše ženskinje, naročito ne onih propalih, već da zapošljavaju devojke na dobrom glasu“. Ipak ova naredba nije urodila plodom je, pa je dve godine kasnije 22. februara 1820. Namesničko veće odredilo da se „nečasnice“ nađu, pregledaju, one sa polnim i drugim bolestima izleče i pošalju na prinudni rad ili proteraju iz grada. Ali od kada je sveta i veka postoji i korupcija. Duboko ukorenjena u ljudski rod. O tome svedoči i podatak da su se upravo žandarmi, koji su bili zadrženi za sprovođenje ovog zahteva, oglušili i čak uzimali „reket“ od grešnica.

Zarazne bolesti, poput sifilisa, među vojnicima bile su glavni razlog da vojna vlast, izrazi negodovanje, a potom i da se 1893. godine napiše prvi Statut o prostituciji. On se sastojao od 28 paragrafa i tri dela, a regulisao je prava i obaveze vlasnika javnih kuća, mušterija kao i dama koje su nudile seksualne usluge.

U Statutu su stajale odredbe po kojima se bordel nije smeo otvoriti u istoj ulici u kojoj se nalaze škola ili crkva, a ako je vlasnik ženskog pola ona ne sme imati manje od 40 godina. Prostitucijom se nisu smele baviti devojke mlađe od 16 godina, te one koje nemaju knjižicu o zdravlju pošto su se pregledi obavljali svakog utorka i subote.

Kurtizane su imale svoja prava i bile zaštićene od iskorišćavanja od strane grada jer su za vreme boravka u javnim kućama imale prava na „pristojnu hranu, stan i zdravo počivalište“, a vlasnik bordela „ne može je primorati protiv volje joj na obljubu“. Zanimljivo je da su imale pravo da celu zaradu zadrže za sebe (odvajale su samo izvesnu svotu novca za hranu i stan).

Za nesavesne građane koji su kršili Statut predviđene bile su novčane kazne, a ponekad su lišavani slobode nekoliko sati pa čak do  mesec dana.

Interesantno je da je od rada „bludnica“ na neki način profitiralo i društvo. Uplaćivane su novčane kazne, ali i takse za otvarenje „kupleraja“ koje su išle na račun varoške sirotinje, dok je u korist bolnica uplaćivana po jedna kruna koliko je i stajao svaki redovan ili vanredni lekarski pregled.

Silvia Kovač

Prva „kuća greha“  u Novom Sadu nalazila se u centru grada u blizini hotela „Vojvodina“, a pojedini sokaci su poznati kao „ulice crvenih fenjera“. Jedna takva bila je i Šljukina ulica (danas Arse Teodorovića). Dva kupleraja su izlazila na ulazu u Šljukinu, u Paromlinskoj ulici, odnosno Gezmalom ulici, nazvanoj po mlinu Laze Dunđerskog.

Od 1922. godine „kuće ljubavi“ su izmeštene u Kameničku ulicu (danas Alekse Šantića). U Dunavskoj ulici nalazili su se bordeli poput onih „Kod bele ruže“, „Kod crne četke“, „Kod zlatne devojke“, „Kod sedam Švaba“, a poznate su bile i „Mali Pariz“ i „Balkan“. Novi Sad je između dva svetska rata navodno bio jedini grad na ovim prostorima koji je, doduše vrlo kratko, svega dve godine, imao mušku javnu kuću u koju su uglavnom posećivale imućnije Novosađanke zrelijih godina željne zabave. Nakon Drugog svetskog rata zatvorene su sve javne kuće.