Повратна карта с пуним кесама
Са кофером идем из стана у градски аутобус који ме вози до посла. После посла у улазим у други, који ме вози на станицу на којој чекам превоз до куће.
Прво је то била „шестица”, па „четворка”, а на крају локални превозник који саобраћа до мог града. Тако изгледа путања једног дођоша, после сваке друге или треће радне недеље. Време, по правилу, пролети и након кратке посете породици спрема се пут за назад. Међутим, увек се враћам са већим оптерећењем јер ми родитељи спакују прегршт кеса пуних оброка и намирница које ће ме одржати у животу барем недељу дана.
Понекад размишљам да ли их је неко убедио да у Новом Саду продавнице не постоје, па мисле да морају да ме обезбеде и спакују ми храну, упркос мојим напорима да им кажем да све могу да купим или направим и сама. Ипак, неретко приметим да нисам усамљен случај. Док нестрпљиво чекам на аутобуској станици, уочавам и друге путнике са кесама из којих каткад извире тегле са зимницом или кутија са сармом.
Изгледа да је ипак у питању родитељски ген. Умем да се пожалим због тежине торбе коју у повратку носим, али ипак сам им захвална, јер колико год да сам одрасла, они ће се бринути о мени као што су то радили и пре много година.
Милица Благојевић