Povratna karta s punim kesama
Sa koferom idem iz stana u gradski autobus koji me vozi do posla. Posle posla u ulazim u drugi, koji me vozi na stanicu na kojoj čekam prevoz do kuće.
Prvo je to bila „šestica”, pa „četvorka”, a na kraju lokalni prevoznik koji saobraća do mog grada. Tako izgleda putanja jednog dođoša, posle svake druge ili treće radne nedelje. Vreme, po pravilu, proleti i nakon kratke posete porodici sprema se put za nazad. Međutim, uvek se vraćam sa većim opterećenjem jer mi roditelji spakuju pregršt kesa punih obroka i namirnica koje će me održati u životu barem nedelju dana.
Ponekad razmišljam da li ih je neko ubedio da u Novom Sadu prodavnice ne postoje, pa misle da moraju da me obezbede i spakuju mi hranu, uprkos mojim naporima da im kažem da sve mogu da kupim ili napravim i sama. Ipak, neretko primetim da nisam usamljen slučaj. Dok nestrpljivo čekam na autobuskoj stanici, uočavam i druge putnike sa kesama iz kojih katkad izvire tegle sa zimnicom ili kutija sa sarmom.
Izgleda da je ipak u pitanju roditeljski gen. Umem da se požalim zbog težine torbe koju u povratku nosim, ali ipak sam im zahvalna, jer koliko god da sam odrasla, oni će se brinuti o meni kao što su to radili i pre mnogo godina.
Milica Blagojević