Посластичарница у Бегечу ради 46 година

Осим што има Дунав, Парк природе „Бегечка јама”, свој бренд – шаргарепу – и што се за њега везују позната фудбалска имена, Бегечани с поносом истичу и култно место, посластичарницу „Оријент”, које је некада била центар свих дешавања у селу и оставила трага у животу свих генерација с почетка седамдесетих година.

Најлепше летње успомене Бегечана везују се за сладолеџију Екрема, који је на бициклу с фрижидером педалао сеоским улицама и звонцем обавештавао да је у крају. Тада су се деца највише радовала и излетала испред кућа, с нешто сиће у џепу, да би дочекали Екрема који доноси њихове омиљене укусе. Данас се традиција дуга 46 година наставља захваљујући сину Јусуфу, који је наследио посао. Власник Јусуф Карахасан нам каже да је он трећа генерација посластичара у тој породици.

– Мој отац је био врхунски посластичар, дате му шећера и брашна и кажете шта желите, он ће вам то направити, и то зна цело село – каже Јусуф. – Он је и оснивач посластичарнице у Бегечу, која је отворена 1973. године и налазила се на данашњем паркингу Основне школе „Вељко Петровић”. Тамо је радила до 1987. године, када смо имали неких проблема и улазили у судске процесе. Када смо добили спор, посластичарница је премештена на ово место где је сада и од септембра 1988. године, поново отворила врата Бегечанима.

Како каже наш саговорник, родом је из села Врапчиште, у Републици Северној Македонији, а иначе је то место познато по сладолеџијама. Процес прављења сладоледа се генерацијски усавршавао јер је деда био први посластичар у фамилији и имао је посластичарницу у Чехословачкој. Тамо је и учио занат, те га пренео на сина Екрема, а он на Јусуфа.

– Имам брата који није наставио породични бизнис, више су га интересовале друштвене науке, док ја јако волим угоститељство, волим људе и рад с њима, стога сам и наставио да држим посластичарницу и водим посао – каже сладолеџија. – Уживам у прављењу сладоледа и посветим доста пажње процесу његовог настанка. Није га тешко направити, нема ту неке велике мудрости и филозофије. Основа сладоледа се прави од млека, јаја и шећера, а ја користим тек измузено млеко и проверена јаја, тако да за 46 година рада никада нисмо имали проблема да се неко отровао. Сладоледи су природни, тако да је чоколада заиста чоколада, а ванила је ванила. Воћне сладоледе искључиво правим од свежег воћа јер сам присталица органских производа. Данас је распрострањено веома много нових, модерних укуса и сам сâм пробао да их правим, али Бегечани неће, навикли су на нашу свакидашњу понуду, стога сам престао. Како каже Јусуф, уместо бицикла, он данас користи моторић с великим термосом од 10-12 килограма у којем носи три врсте сладоледа, те с њим обилази све улице у селу, иде до Бегечке јаме, па чак и скелом до Баноштора, па се може рећи да сладолеџија у неку руку спаја Бачку и Срем. И заиста, кога год у селу питате за Јусуфа, сви се са сетом сећају и његовог оца Екрема како на бициклу носи фрижидер и звонцем указује на то да је дошао до ваше улице с најомиљенијим домаћим сладоледом.

– Ако питате старије генерације, сви су неким делом свог живота везани за посластичарницу – добацује нам мештанин Никола који је слушао наш разговор испијајући хладну лимунаду. – Рађале су се нове љубави, склапала нова пријатељства, а први изласци су се одвијали у том месту. Некада је посластичарница био култни простор окупљања тадашње омладине и породица с децом, а данас је све то мало изгубило смисао, због нових модерних времена и другачијег одрастања данашње омладине. Највећа радост у детињству нам је била када с прозора чујемо још из треће улице звонце сладолеџије, па трчимо до бабе и вучемо је за кецељу да нам да ситних пара, а она их већ има спремљене. Знали смо да чекамо и по 15 минута да нам дође у улицу и донесе омиљену посластицу.

Како каже наш саговорник, од било којег заната се може лепо живети, те тако и он од посластичарског посла може пристојно и скромно да живи, иако је то практично сезонски посао. У априлу се локал отвара и ради до новембра, а у паузи када не ради, Јусуф иде у Македонију, у родно село, и искористи прилику да се види с фамилијом. Будућност његовог посла је неизвесна, у односу на деведесете године драстично је опао, а нема ко ни да наследи породичну традицију јер су му син и ћерка завршили факултете и упутили се у друге животне пустоловине.         

Како нам је рекао Бегечанин Никола, ког смо затекли у посластичарници, код Јусуфа ниједно дете које је дошло у локал, а није имало пара, није изашло а да није добило све што жели. Код чика Екрема је било исто.

– Некада сам имао стрипове, а пошто Јусуф воли да чита, давао сам му стрип у замену за сладолед и он је радо прихватао компензацију – каже наш саговорник. – Цела породица је прихваћена од житеља Бегеча и увек су били прави домаћини у селу. Наш Јусуф је живео са селом и за њега, шта год је требало да се уради, он је био ту да помогне.

Иначе, Јусуф сваке године, када се на Бегечкој јами организује „Кошница пријатељства”, однесе деци сладоледа јер каже да је то начин на који може да да свој допринос, а децу много воли и то увек радо чини. Стога ће кроз који дан поново отићи и деци однети три омиљена укуса.

И. Бакмаз

Пројекат „Приградска насеља – од оснивања до будућности” суфинансирао је Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.