Poslastičarnica u Begeču radi 46 godina

Osim što ima Dunav, Park prirode „Begečka jama”, svoj brend – šargarepu – i što se za njega vezuju poznata fudbalska imena, Begečani s ponosom ističu i kultno mesto, poslastičarnicu „Orijent”, koje je nekada bila centar svih dešavanja u selu i ostavila traga u životu svih generacija s početka sedamdesetih godina.

Najlepše letnje uspomene Begečana vezuju se za sladoledžiju Ekrema, koji je na biciklu s frižiderom pedalao seoskim ulicama i zvoncem obaveštavao da je u kraju. Tada su se deca najviše radovala i izletala ispred kuća, s nešto siće u džepu, da bi dočekali Ekrema koji donosi njihove omiljene ukuse. Danas se tradicija duga 46 godina nastavlja zahvaljujući sinu Jusufu, koji je nasledio posao. Vlasnik Jusuf Karahasan nam kaže da je on treća generacija poslastičara u toj porodici.

– Moj otac je bio vrhunski poslastičar, date mu šećera i brašna i kažete šta želite, on će vam to napraviti, i to zna celo selo – kaže Jusuf. – On je i osnivač poslastičarnice u Begeču, koja je otvorena 1973. godine i nalazila se na današnjem parkingu Osnovne škole „Veljko Petrović”. Tamo je radila do 1987. godine, kada smo imali nekih problema i ulazili u sudske procese. Kada smo dobili spor, poslastičarnica je premeštena na ovo mesto gde je sada i od septembra 1988. godine, ponovo otvorila vrata Begečanima.

Kako kaže naš sagovornik, rodom je iz sela Vrapčište, u Republici Severnoj Makedoniji, a inače je to mesto poznato po sladoledžijama. Proces pravljenja sladoleda se generacijski usavršavao jer je deda bio prvi poslastičar u familiji i imao je poslastičarnicu u Čehoslovačkoj. Tamo je i učio zanat, te ga preneo na sina Ekrema, a on na Jusufa.

– Imam brata koji nije nastavio porodični biznis, više su ga interesovale društvene nauke, dok ja jako volim ugostiteljstvo, volim ljude i rad s njima, stoga sam i nastavio da držim poslastičarnicu i vodim posao – kaže sladoledžija. – Uživam u pravljenju sladoleda i posvetim dosta pažnje procesu njegovog nastanka. Nije ga teško napraviti, nema tu neke velike mudrosti i filozofije. Osnova sladoleda se pravi od mleka, jaja i šećera, a ja koristim tek izmuzeno mleko i proverena jaja, tako da za 46 godina rada nikada nismo imali problema da se neko otrovao. Sladoledi su prirodni, tako da je čokolada zaista čokolada, a vanila je vanila. Voćne sladolede isključivo pravim od svežeg voća jer sam pristalica organskih proizvoda. Danas je rasprostranjeno veoma mnogo novih, modernih ukusa i sam sâm probao da ih pravim, ali Begečani neće, navikli su na našu svakidašnju ponudu, stoga sam prestao. Kako kaže Jusuf, umesto bicikla, on danas koristi motorić s velikim termosom od 10-12 kilograma u kojem nosi tri vrste sladoleda, te s njim obilazi sve ulice u selu, ide do Begečke jame, pa čak i skelom do Banoštora, pa se može reći da sladoledžija u neku ruku spaja Bačku i Srem. I zaista, koga god u selu pitate za Jusufa, svi se sa setom sećaju i njegovog oca Ekrema kako na biciklu nosi frižider i zvoncem ukazuje na to da je došao do vaše ulice s najomiljenijim domaćim sladoledom.

– Ako pitate starije generacije, svi su nekim delom svog života vezani za poslastičarnicu – dobacuje nam meštanin Nikola koji je slušao naš razgovor ispijajući hladnu limunadu. – Rađale su se nove ljubavi, sklapala nova prijateljstva, a prvi izlasci su se odvijali u tom mestu. Nekada je poslastičarnica bio kultni prostor okupljanja tadašnje omladine i porodica s decom, a danas je sve to malo izgubilo smisao, zbog novih modernih vremena i drugačijeg odrastanja današnje omladine. Najveća radost u detinjstvu nam je bila kada s prozora čujemo još iz treće ulice zvonce sladoledžije, pa trčimo do babe i vučemo je za kecelju da nam da sitnih para, a ona ih već ima spremljene. Znali smo da čekamo i po 15 minuta da nam dođe u ulicu i donese omiljenu poslasticu.

Kako kaže naš sagovornik, od bilo kojeg zanata se može lepo živeti, te tako i on od poslastičarskog posla može pristojno i skromno da živi, iako je to praktično sezonski posao. U aprilu se lokal otvara i radi do novembra, a u pauzi kada ne radi, Jusuf ide u Makedoniju, u rodno selo, i iskoristi priliku da se vidi s familijom. Budućnost njegovog posla je neizvesna, u odnosu na devedesete godine drastično je opao, a nema ko ni da nasledi porodičnu tradiciju jer su mu sin i ćerka završili fakultete i uputili se u druge životne pustolovine.         

Kako nam je rekao Begečanin Nikola, kog smo zatekli u poslastičarnici, kod Jusufa nijedno dete koje je došlo u lokal, a nije imalo para, nije izašlo a da nije dobilo sve što želi. Kod čika Ekrema je bilo isto.

– Nekada sam imao stripove, a pošto Jusuf voli da čita, davao sam mu strip u zamenu za sladoled i on je rado prihvatao kompenzaciju – kaže naš sagovornik. – Cela porodica je prihvaćena od žitelja Begeča i uvek su bili pravi domaćini u selu. Naš Jusuf je živeo sa selom i za njega, šta god je trebalo da se uradi, on je bio tu da pomogne.

Inače, Jusuf svake godine, kada se na Begečkoj jami organizuje „Košnica prijateljstva”, odnese deci sladoleda jer kaže da je to način na koji može da da svoj doprinos, a decu mnogo voli i to uvek rado čini. Stoga će kroz koji dan ponovo otići i deci odneti tri omiljena ukusa.

I. Bakmaz

Projekat „Prigradska naselja – od osnivanja do budućnosti” sufinansirao je Grad Novi Sad, a stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio novac.