ОБУЋАРСКА РАДЊА „ЧОБАНОВИЋ” НА УСЛУЗИ ОД 1980. ГОДИНЕ Држе традицију која више није бајна
Ушушкана међу зградама Лимана 3, обућарска радња „Чобановић” (Балзакова 15) од 1980. године на услузи је својим комшијама сваког радног дана од 9 до 18 часова и суботом од 9 до 12, поправљајући им ципеле, патике, чизме, копачке, али и цибзаре на ташнама, ранчевима, коферима...
Наследивши посао од оца, браћа Драган и Горан већ 30 година баве се овим занатом који ће се угасити и, по свему судећи, ставити кључ у браву након што обојица оду у пензију.
– Држимо ово као неку традицију – прича за „Дневник” Драган Чобановић, који је по струци обућар, те је занат изучио у ортопедском центру „Дунав”, а од оца поправку. – Кад је ћале почео да ради, ми смо били средњошколци и видели смо да од тог посла може солидно да се живи. Међутим, данас није баш бајно, али петљамо.
Највећи проблем данашњице јесте чињеница да је квалитетне обуће све мање.
– Сад је све лепљење и крпеж, а пре је био чист посао, што каже ћале. Била је квалитетна обућа, па си и могао да наплатиш. Данас се користе јефтнијији материјали при производњи, како би се исплатило, а ти не можеш за 2.000-3.000 динара да купиш квалитетну ципелу. Полуђон и пете, као и ситни крпеж можеш да наплатиш, али није то то, изгубиш време, а људима је пуно кад им кажеш да поправка кошта 500 динара. Све се драстично мења, базирано је на јефтиним материјалима, па колико год да си стручан, не можеш ништа паметно да урадиш – прича наш саговорник.
Данас муштерије најчешће долазе због похабане поставе, издеране пете, бушних шпицева...
– Код нас су ситна лепљења 200-300 динара, флеке 400-500, поставе од 1.200 до 1.500, док је комплет ђон 2.000 динара – наводи Чобановић, додајући да су убацили и поправку кофера, не само цибзара, већ и точкића, јер морају да се довијају како да опстану и обезбеде две пензије.
Све се драстично мења, базирано је на јефтиним материјалима, па колико год да си стручан, не можеш ништа паметно да урадиш (Драган Чобановић)
Наравно, још увек има оних који хоће и могу себи да приуште квалитет, што је и боље, јер је здравије за ногу.
– Не правимо ципеле, мали смо ми за то, а треба пуно улагања и не можемо да се испетљамо с тим, немамо машине – прича Драган. – Замире овај посао, мада има по граду обућара, али млади једноставно немају навику да долазе. Носе обућу док се не распадне, а онда купе нову.
Овај занат неће имати ко да наследи у кући Чобановић, а будући да је нашем саговорнику остало бар још 15 година до пензије, питање је да ли ће је на овом радном месту и дочекати.
– Највећи је проблем као сад што је, људи се стисну. А и генерално имамо две сезоне, илити „пика” током године, пролеће и јесен, кад је замена обуће. Немамо континуитет да бисмо постигли неку нормалу, па су нам јануар и фебруар најгори месеци – истиче наш саговорник.
Како би опстао, Драган Чобановић се бави и пчеларством, те држи 80 друштава на Фрушкој гори, а годишње, због све лошије ситуације, има једно врцање од ког добије свега до 300 килограма меда од липе и ливадског.
– Све је гора ситуација и по том питању – закључује обућар с Лимана.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
