OBUĆARSKA RADNJA „ČOBANOVIĆ” NA USLUZI OD 1980. GODINE Drže tradiciju koja više nije bajna

Nasledivši posao od oca, braća Dragan i Goran već 30 godina bave se ovim zanatom koji će se ugasiti i, po svemu sudeći, staviti ključ u bravu nakon što obojica odu u penziju.

– Držimo ovo kao neku tradiciju – priča za „Dnevnik” Dragan Čobanović, koji je po struci obućar, te je zanat izučio u ortopedskom centru „Dunav”, a od oca popravku. – Kad je ćale počeo da radi, mi smo bili srednjoškolci i videli smo da od tog posla može solidno da se živi. Međutim, danas nije baš bajno, ali petljamo.

Najveći problem današnjice jeste činjenica da je kvalitetne obuće sve manje.

– Sad je sve lepljenje i krpež, a pre je bio čist posao, što kaže ćale. Bila je kvalitetna obuća, pa si i mogao da naplatiš. Danas se koriste jeftnijiji materijali pri proizvodnji, kako bi se isplatilo, a ti ne možeš za 2.000-3.000 dinara da kupiš kvalitetnu cipelu. Poluđon i pete, kao i sitni krpež možeš da naplatiš, ali nije to to, izgubiš vreme, a ljudima je puno kad im kažeš da popravka košta 500 dinara. Sve se drastično menja, bazirano je na jeftinim materijalima, pa koliko god da si stručan, ne možeš ništa pametno da uradiš – priča naš sagovornik.

Danas mušterije najčešće dolaze zbog pohabane postave, izderane pete, bušnih špiceva...

– Kod nas su sitna lepljenja 200-300 dinara, fleke 400-500, postave od 1.200 do 1.500, dok je komplet đon 2.000 dinara – navodi Čobanović, dodajući da su ubacili i popravku kofera, ne samo cibzara, već i točkića, jer moraju da se dovijaju kako da opstanu i obezbede dve penzije.

Sve se drastično menja, bazirano je na jeftinim materijalima, pa koliko god da si stručan, ne možeš ništa pametno da uradiš (Dragan Čobanović)

Naravno, još uvek ima onih koji hoće i mogu sebi da priušte kvalitet, što je i bolje, jer je zdravije za nogu.

– Ne pravimo cipele, mali smo mi za to, a treba puno ulaganja i ne možemo da se ispetljamo s tim, nemamo mašine – priča Dragan. – Zamire ovaj posao, mada ima po gradu obućara, ali mladi jednostavno nemaju naviku da dolaze. Nose obuću dok se ne raspadne, a onda kupe novu.

Ovaj zanat neće imati ko da nasledi u kući Čobanović, a budući da je našem sagovorniku ostalo bar još 15 godina do penzije, pitanje je da li će je na ovom radnom mestu i dočekati.

– Najveći je problem kao sad što je, ljudi se stisnu. A i generalno imamo dve sezone, iliti „pika” tokom godine, proleće i jesen, kad je zamena obuće. Nemamo kontinuitet da bismo postigli neku normalu, pa su nam januar i februar najgori meseci – ističe naš sagovornik.

Kako bi opstao, Dragan Čobanović se bavi i pčelarstvom, te drži 80 društava na Fruškoj gori, a godišnje, zbog sve lošije situacije, ima jedno vrcanje od kog dobije svega do 300 kilograma meda od lipe i livadskog.

– Sve je gora situacija i po tom pitanju – zaključuje obućar s Limana.

Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.