Обележава се 140 година од доласка првог воза у Нови Сад

Сваког дана је пуна станица, а у возовима скоро па и нема слободног места. Како би данас град изгледао да га је траса пруге заобишла и јесу ли грађани свесни колико је ово превозно средство допринело развитку? Да ли би Нови Сад био седиште свих дешавања у северној Србији да није поседовао једну од најгушћих и најпрометнијих возних мрежа у Европи?

Почетком 19. века у Војводини су биле баре, мочваре, ритови и плавни терени река, а свака јесен, зима и пролеће подсећали су становништво да је подручје заправо дно Панонског мора. Путеви су били блатњави, а превоз потрепштина често несигуран, говори генерални секретар Војвођанског друштва за железницу (ВЏ) Миодраг Ђукић. Због тога је од животне важности било овладати тим воденим масама и ставити их под контролу. Вишегодишњи пројекат браће Киш, Јожефа и Габора, довео је до тога да исушено дно постане плодно земљиште и њиве су почеле да производе обиље хране, коју је било потребно допремити до других.

– Готово изненада, као у бајци, да реши све муке, појавила се добра вила по имену Железница – рекао је Ђукић, додавши како је омогућила да град постане највећи привредни, индрустријски, трговачки и културни центар Војводине.

Прошло је тачно 140 година од доласка првог воза. Прва железничка станица у Новом Саду свечано је отворена 5. марта 1883. године, доласком тада врхунског производа технике из Суботице. Воз је донео градитељска достигнућа, која показују нагли развој саобраћаја: гвоздени железнички мост преко Дунава, тунел испод Петроварадинске тврђаве и тунел код Чортановаца.

Миодраг Ђукић, који је и један од оснивача ВЏ, одрастао у породици железничара и од малих ногу био љубитељ и врстан познавалац возова, каже како је свугде било разглашено да ће у Нови Сад доћи први воз у 11 часова и 15 минута.

– Сакупила се велика маса људи, воз је при уласку на станицу почео да свира гласно и пушта пару, становници су се уплашили и разбежали на све стране, јер им је овакав призор до тада био стран – додаје он. – Плашљиво су посматрали воз, нико није смео да уђе у вагон, као на ракетодрому да дочекују неког из свемира.

Прва железничка станица „Нови Сад” налазила се на 101 километар од Суботице и на 76 километара од Београда. Била је врло важан железнички чвор, јер су у њу долазили и из ње полазили возови за Београд, Суботицу, Сомбор, Зрењанин, Сарајево, Бања-

луку, Шид, Осијек..., а у сезони годишњих одмора и за Сплит, Ријеку и Плоче. Кроз станицу су пролазили значајни међународни возови, повезујући север Европе и западни део Азије са јужним делом Европе и Блиским истоком.

– Мрежа железничких пруга је била најгушћа у Европи, а само Војводина је имала три пута гушћу мрежу од Енглеске, која је колевка ове врсте превоза. Железница је подарила чврст пут, сигуран транспорт путника и робе и решила је становништво мука које су га дотад пратиле – објашњава генерални секретар ВЏ-а.

Према новинским изворима у то време, воз је био доступан имућнијим грађанима. Карта је коштала 17 динара и 10 пара, што се може упоредити са ценом од 400 јаја и тридесетак пилића. Прва локација на којој се налазила железничка станица била је на месту данашње Лиманске пијаце. Према Урбанистичком плану за ширење града према реци, станица је ометала рад и потпуно је порушена.

– Планови о проширењу Новог Сада ка Дунаву кренули су још пре Првог светског рата. Пруга је представљала сметњу и одлучено је да се железнички чвор измести у северни део града. То је данас пруга коју знамо, што је испало много боље решење, јер се не зауставља саобраћај –  сазнајемо од Миодрага Ђукића.

Након рушења, изграђена је Лиманска пијаца, а Булевар цара Лазара се протеже дуж целе трасе некадашњих станичних колосека до обале Дунава, где је пруга преко железничког моста водила у тунел испод Петроварадинске тврђаве. Од станице није остало ништа осим барељефа са атлетом у трку који на длану носи железнички точак са колицима. Ово дело, које представља амблем ВЏ-а, симболише велику снагу, брзину и сигурност железнице, а захваљујући напорима Културно-историјског друштва „Пчеса” и Војвођанског друштва за железницу, враћено је на првобитну локацију и налази се на травњаку поред данашње поште на Лиману.

Миодраг Ђукић наводи како је десет година подучавао децу о раду возова и железница, као и о занимљивостима, анегдотама и животу железничара, те их је водио на пероне и показивао колосеке, јер, како примећује, већина нема свест о њиховом значају, али наду враћа најмлађи члан удружења – четворогодишњи дечак из Суботице.

Данашњу железницу пројектовао је архитекта Имре Фаркаш у стилу модерне, а карактерише је тестерасти кров, типичан за војвођанске куће. Нова станица је изграђена за свега 18 месеци.

Текст и фото: Н. Станојчић