Obeležava se 140 godina od dolaska prvog voza u Novi Sad

Svakog dana je puna stanica, a u vozovima skoro pa i nema slobodnog mesta. Kako bi danas grad izgledao da ga je trasa pruge zaobišla i jesu li građani svesni koliko je ovo prevozno sredstvo doprinelo razvitku? Da li bi Novi Sad bio sedište svih dešavanja u severnoj Srbiji da nije posedovao jednu od najgušćih i najprometnijih voznih mreža u Evropi?

Početkom 19. veka u Vojvodini su bile bare, močvare, ritovi i plavni tereni reka, a svaka jesen, zima i proleće podsećali su stanovništvo da je područje zapravo dno Panonskog mora. Putevi su bili blatnjavi, a prevoz potrepština često nesiguran, govori generalni sekretar Vojvođanskog društva za železnicu (VDŽ) Miodrag Đukić. Zbog toga je od životne važnosti bilo ovladati tim vodenim masama i staviti ih pod kontrolu. Višegodišnji projekat braće Kiš, Jožefa i Gabora, doveo je do toga da isušeno dno postane plodno zemljište i njive su počele da proizvode obilje hrane, koju je bilo potrebno dopremiti do drugih.

– Gotovo iznenada, kao u bajci, da reši sve muke, pojavila se dobra vila po imenu Železnica – rekao je Đukić, dodavši kako je omogućila da grad postane najveći privredni, indrustrijski, trgovački i kulturni centar Vojvodine.

Prošlo je tačno 140 godina od dolaska prvog voza. Prva železnička stanica u Novom Sadu svečano je otvorena 5. marta 1883. godine, dolaskom tada vrhunskog proizvoda tehnike iz Subotice. Voz je doneo graditeljska dostignuća, koja pokazuju nagli razvoj saobraćaja: gvozdeni železnički most preko Dunava, tunel ispod Petrovaradinske tvrđave i tunel kod Čortanovaca.

Miodrag Đukić, koji je i jedan od osnivača VDŽ, odrastao u porodici železničara i od malih nogu bio ljubitelj i vrstan poznavalac vozova, kaže kako je svugde bilo razglašeno da će u Novi Sad doći prvi voz u 11 časova i 15 minuta.

– Sakupila se velika masa ljudi, voz je pri ulasku na stanicu počeo da svira glasno i pušta paru, stanovnici su se uplašili i razbežali na sve strane, jer im je ovakav prizor do tada bio stran – dodaje on. – Plašljivo su posmatrali voz, niko nije smeo da uđe u vagon, kao na raketodromu da dočekuju nekog iz svemira.

Prva železnička stanica „Novi Sad” nalazila se na 101 kilometar od Subotice i na 76 kilometara od Beograda. Bila je vrlo važan železnički čvor, jer su u nju dolazili i iz nje polazili vozovi za Beograd, Suboticu, Sombor, Zrenjanin, Sarajevo, Banja-

luku, Šid, Osijek..., a u sezoni godišnjih odmora i za Split, Rijeku i Ploče. Kroz stanicu su prolazili značajni međunarodni vozovi, povezujući sever Evrope i zapadni deo Azije sa južnim delom Evrope i Bliskim istokom.

– Mreža železničkih pruga je bila najgušća u Evropi, a samo Vojvodina je imala tri puta gušću mrežu od Engleske, koja je kolevka ove vrste prevoza. Železnica je podarila čvrst put, siguran transport putnika i robe i rešila je stanovništvo muka koje su ga dotad pratile – objašnjava generalni sekretar VDŽ-a.

Prema novinskim izvorima u to vreme, voz je bio dostupan imućnijim građanima. Karta je koštala 17 dinara i 10 para, što se može uporediti sa cenom od 400 jaja i tridesetak pilića. Prva lokacija na kojoj se nalazila železnička stanica bila je na mestu današnje Limanske pijace. Prema Urbanističkom planu za širenje grada prema reci, stanica je ometala rad i potpuno je porušena.

– Planovi o proširenju Novog Sada ka Dunavu krenuli su još pre Prvog svetskog rata. Pruga je predstavljala smetnju i odlučeno je da se železnički čvor izmesti u severni deo grada. To je danas pruga koju znamo, što je ispalo mnogo bolje rešenje, jer se ne zaustavlja saobraćaj –  saznajemo od Miodraga Đukića.

Nakon rušenja, izgrađena je Limanska pijaca, a Bulevar cara Lazara se proteže duž cele trase nekadašnjih staničnih koloseka do obale Dunava, gde je pruga preko železničkog mosta vodila u tunel ispod Petrovaradinske tvrđave. Od stanice nije ostalo ništa osim bareljefa sa atletom u trku koji na dlanu nosi železnički točak sa kolicima. Ovo delo, koje predstavlja amblem VDŽ-a, simboliše veliku snagu, brzinu i sigurnost železnice, a zahvaljujući naporima Kulturno-istorijskog društva „Pčesa” i Vojvođanskog društva za železnicu, vraćeno je na prvobitnu lokaciju i nalazi se na travnjaku pored današnje pošte na Limanu.

Miodrag Đukić navodi kako je deset godina podučavao decu o radu vozova i železnica, kao i o zanimljivostima, anegdotama i životu železničara, te ih je vodio na perone i pokazivao koloseke, jer, kako primećuje, većina nema svest o njihovom značaju, ali nadu vraća najmlađi član udruženja – četvorogodišnji dečak iz Subotice.

Današnju železnicu projektovao je arhitekta Imre Farkaš u stilu moderne, a karakteriše je testerasti krov, tipičan za vojvođanske kuće. Nova stanica je izgrađena za svega 18 meseci.

Tekst i foto: N. Stanojčić