Новосадски туристички водичи откривају – Продавница „Липар”: Сладолед на штапићу

– Крајем 19. и у првим годинама 20. века, “Српска Атина” била је изузетно жив град и њен глас чуо се далеко, али се Нови Сад некако успорио и утишао између два светска рата и било му је потребно неколико деценија да поново пронађе свој пут – прича Срђан Бошковић. – То се десило у седмој деценији двадесетог века, када се економија развија боље као икада, па Нови Сад има једну од најсвеобухватнијих индустрија у Југославији, са преко 20.000 људи који раде у фабрикама.

Како Бошковић објашњава, тада се отвара и Спомен-збирка Павла Бељанског, Збирка Стране уметности, многи биоскопи, а зида се и нова железничка станица, Универзитет, Жежељев мост и Булевар ослобођења.

– Град постаје место велике енергије и стварања на свим пољима, а поред онога што је важно за нацију у државном и културолошком смислу, постоји и оно што је важно за малог човека – говори Срђан Бошковић. – Данас на сваких пар корака можемо ући у неку радњу и купити било шта, а некада су се људи углавном снабдевали на пијацама, док је постојао мањи број специјализованих радњи са ограниченим асортиманима.

За пословођу продавнице “Липар” постављен је Бранислав Срба Вулић, који је човек ретког талента и интересантног животног пута, открива Бошковић. У војсци је курир Јованке Броз, а касније ради у продавници “Бомбоњера Краш“, где настаје скандал јер прозор продавнице украшава чоколадним јајима за католички ускрс, након чега се продаја повећава, али како тематика није била интересантна тадашњим властим, он бива смењен и постаје физички радник.

– Након што је постао пословођа продавнице “Липар”, он уводи новине које ће се масовно увести тек пола века касније, а једна од њих је била и достава намирница на кућну адресу – прича Срђан Бошковић. – Сваке године је уводио нешто ново, па је тако 1963. године почео да продаје вино “Крокан” са Бисерног острва.

Према речима Срђана Бошковића, гроф Рохонци ово вино почео је да узгаја на свом имању у близини Бечеја због опкладе, а “Крокан” је мускатно вино у којем су својевремено уживали и Тито, а касније Путин и други важни људи.

– Велика новина која је уследила 1964. године је и продаја конзерви са готовом храном, када почиње да продаје и нар и далматински шипак – објашњава Бошковић. – Можда најважнија новина за млађе нараштаје нашег града догодила се 1966. године, када је у асортиман продаје уврстио 30 врста сладоледа “Ледо”.

Те године, Срба продаје кифле са уличног штанда, али, како наш саговорник каже, ова пракса се укида, иако “Липар” дневно прода невероватних 3.500 кифли.

– Још једна радост малишанима била је и продаја сладоледа на штапићу, што се у “Липару” први пут десило, али како ништа не траје вечно, Срба је прешао да ради у друге радње, а “Липар” полако пада у заборав – закључује Бошковић.

У сарадњи са новосадским туристичким водичима, лист „Дневник“ ће сваке недеље објављивати приче и занимљиве анегдоте о историји и архитектури града, знаменитим људима, гастрономији, као и скривеним или заборављеним пределима који красе Српску Атину и околна места.

Д. Андулајевић