Прича Удружења туристичких водича града: Новосадске посластичарнице
НОВИ САД: Када вас савлада умор, освежење можете да потражите у неким од бројних посластичарница у граду, чије кординате су својим деликатесима у трајну успомену уписале „Атина“, „Цариград“, „Сити“ и некада „Нешић“, таман на четири стране од центра, баш као што су се са четири стране света сливали слаткиши у наш град – тако причу о посластичарницама Новог Сада започиње за „Дневник“, туристички водич, Весна Вукојев.
Кућа код „Гвозденог човека“ чува слатку причу више од једног века, те простор где се налази „Атина“ и данас мирише на ванилу, кремпите, колаче, торте и кафе, како прича наша саговорница, у приземљу овог здања постојала је посластичарница још у другој половини 19. века, а посао је преузео посластичар Иштван Хајек од старог Петера Мајерке, а потом је 1913. године радњу откупио Јакоб Дорнштетер.
– Његов узор је пештанска посластичарница „Жербо“, а поред кремпита, ту су се јеле најслађе жербо коцке, мињони, шаум ролне, сахер торта, а од пића посебно је била хваљена „Дорнштетерова“ бела кафа – открива Весна Вукојев. – Све то у амбијенту од неколико стотина столова и две галерије, где су девојке у снег белим униформама, штирканим кецељама и машницама у коси, послуживале „отмен свет“.
Како Вукојев говори, простор је национализован и добија име „Москва“ након Другог светског рата, а после Титовог разлаза са Стаљином, оно се поново мења у „Загреб“ и постаје место са најукуснијим гарнираним сендвичима. Данашње име „Атина“ послатстичарница добија у знак пријатељских односа са Грчком.
Корнет за награду
– Некадашња новосадска деца, али и одрасли, памте „Сити“ највише по корнету који је увек долазио као награда за неку послушност – прича Вукојев. – Ова посластичарница је својеврсни музеј, а квалитет и свежина колача и сладоледа увек ће засладити утиске после добре представе у Српском народном позоришту.
– Тачно наспрам улаза у Српско народно позориште смештена је легендарна новосадска посластичарница „Сити“, коју је 1926. године основао Љубомир Парлаћ – објашњава Вукојев. – Успешно ушавши у тајне слатких мајсторија учећи код Јакоба Дорнштетера, он своју прву радњу отвара у Улици краља Александра 17, на данашњем Тргу младенаца, а затим се 1933. сели у тадашњу Јеврејску 13, сада Позоришни трг 6.
Посластичарница „Цариград“, стратешки је смештена 1933. године на путу од центра ка Дунаву. Како Весна Вукојев прича, на том месту срели су се укуси истока и запада, али и многи заљубљени погледи из времена новосадског корзоа.
– До седамдесетих година 20. века, газда Секула Ристић био је познат по укусним тулумбама, баклавама и бози, да би његов наследник Риста донео прву машину за прављење сладоледа, а тајни састојак за основну смесу били су штапићи ваниле допремани директно из Италије – објашњава наша саговорница. – Сладолед је био толико добар да је послужен холивудским глумцима Берту Ланкастеру и Yеraldini Чаплин који су на Петроварадинској тврђави боравили током снимања филма.
Прича посластичарнице „Нешић“ почиње 1934. године, када Младен Нешић оснива посластичарницу „Охрид“ преко пута Бановине, а како Вукојев наводи, 1952. године, Младен отвара нову посластичарницу под именом „Нешић“ у Пашићевој улици број 13.
– Нема детета које се није зауставило пред излогом посластичарнице „Нешић“ да се диви великој лутки посластичара са тортом у руци, док су маме и баке овде набављале најмодерније јестиве украсе за торте – наводи Вукојев. – Милица и Младен Нешић били су и путници, па су са путовања су из Америке и Италије доносили златне и сребрне јестиве украсе за торте, који су били апсолутни хит оног времена, а због своје умешности 1969. године направили су рођенданску „Реформ“ торту за Јованку Броз, са украсим од грлијажа.
Посластичарски посао није лак
– Да посластичарски посао није лак сведочи прича о газда Ристи, другој генерацији чувене новосадске породице која је отворила посластичарницу „Цариград“ – открива Весна Вукојев. – Отац Секула га јеисписао из гимназије, јер му је требала помоћ у посластичарској радионици како би се одржао међу конкуренцијом. Задатак младог Ристе био је да устаје рано, прикупи свеже млеко, које у у огромном казану меша са шећером и јајима. Основна смеса за сладолед кувала се дуго, руке су болеле од сталног мешања, али чаробни штапићи ваниле из Италије давали су нешто посебно сладоледу из „Цариграда“.
– Ова градска посластичарница и данас одише неком посебном атмосфером скројеном за лагано уживање, где вас, на неком слатком састанку, чекају сладоледи јединственог укуса, као и легендарно пиће боза – наглашава наша саговорница.
Фабрику бомбона, чоколаде и деликатеса “Плевна” у Пашићевој на броју 30 основао је Данило Теофановић 1924. године, а о њиховом квалитету производа сведочи чињеница да је до 1939. године ова фабрика имала преко 900 запослених, а производи су се паковали у луксузна металне кутије, напомиње Весна Вукојев.
У сарадњи са Удружењем туристичких водича Новог Сада, лист „Дневник“ ће објављивати приче и занимљиве анегдоте о историји и архитектури града, знаменитим људима, гастрономији, као и скривеним или заборављеним пределима који красе Српску Атину.
Д. Андулајевић
Фото: В. Фифа, архива „Дневника“