Новосађани ближи земљи излазећег сунца

"Удружење постоји две године – каже он. – Његови чланови су део генерације која је расла уз цртане ликове Гокуа и Нарута. Почело је као окупљање друштва које воли аниме. Како смо сазревали, ширило се и наше интересовање за јапанску историју и културу, како традиционалну, тако и савремену. Велик утицај на мене имало је откривање јапанске рок музике, која је потпуно уникатна. Жеља нам је да упознамо истомишљенике, а Земља излазећег сунца је сама по себи толико интересантна и другачија да нас не чуди толико интересовање Новосађана. Најпре смо мислили да су то углавном млади, али смо се преварили. Дане јапанске културе испратиле су и мајке с децом и старији суграђани. Име нашег удружења означава будућност, будућност у којој ће, уз наш скромни допринос, Јапан бити ближе Србији и обрнуто."

Досад су, како каже, сарађивали с великим бројем уметника, историчара и различитих организација, а за последњу манифестацију и с амбасадом Јапана. Међутим, на једног учесника су посебно указали.

" С удружењем „Мираи” остварила сам сарадњу на Данима јапанске културе, и то врло спонтано – каже апсолвенткиња социологије на Универзитету у Новом Саду Исидора Пејаков. – Дошла сам као гост и остала на последњем предавању о јапанским ратницима, које је требало да одржи девојка из београдског удружења „Сакурабана”. Међутим, њој је позлило. Да не бисмо разочарали посетиоце, ја сам се понудила да, пратећи њену презентацију, испричам неке занимљивости, онако, из главе. Обрадовало ме је кад сам наредног дана чула од организатора да су људи тражили да то поновимо. Следећи пут ћемо озбиљније припремити трибину, која ће бити заснована на научним чињеницама јер сматрам да је јапанска култура више од аниме, косплеја и свега осталог што чини популарну културу."

Испред Дома Војске посетиоце су дочекале две девојке у јукатама, летњим кимонима који су рађени од лакшег материјала.

" Кимоно за већину означава уопштено јапанску одећу. Међутим, постоје велике разлике на које утичу прилике, друштвени статус, годишње доба. Код нас је најпознатији спортски кимоно од грубљег материјала у црној, плавој и белој боји, с хакамом, додатком који личи на сукња-панталоне и користи се у борилачким вештинама као што су кендо, кјудо и аикидо. Прави кимоно и јуката су доста скупи јер се праве дуго, кројеви су компликовани, а шаре различите. Један од најфасцинантнијих је ђунихитое од 12 слојева, који се вуче по поду. То је углавном била одора дворских дама, које су их носиле уз дугачку распуштену косу – објашњава саговорница."

Сазнали смо и то да се ниједан кимоно не баца, него се од њега праве торбице, одећа за децу, пресвлаке, јер су изузетно скупи, а и високо вредновани као део традиције и вид мајсторства. На некима од њих су, осим мотива из природе, често осликане и читаве митолошке приче, по узору на тетоваже јакуза. У Новом Саду су приказане женске хаљине с цветним мотивима, а мушке са ждралом, који симболизује дуговечност. Иначе, како чујемо, на часовима оригамија најпре се научи како се прави ждрал. Пажњу привлаче и њихове јапанке, дрвене папуче с летвицама да се одећа, која је обично дуга, не би прљала.

" По традиционалистичкој јапанској култури сматра се изузетно провокативним показивање чланка на нози. Крој јукате одређује и ход, па отуд препознатљиви ситни кораци ", каже Исидора Пејаков."

Предрасуда везаних за Јапанце свакако има, тврди наша саговорница, мада је била пријатно изненађена резултатима свог истраживања путем интернета.

" Додуше, не знам какви би били резултати анкете на нивоу целе Србије. Обично се сматра да Јапанци раде 24 сата, да имају само један празник, те да је њихова манична опсесија послом мотивисана чашћу јер су нешто обећали. Како је рекао мој професор Алексеј Кишјухас, Јапанац је као и сваки други човек мотивисан новцем, а не неком посебном чашћу. Живе у капиталистичком друштву и верујем да су им прековремени сати добро плаћени. Свакако да нешто постоји у неписаним законима, па обичан радник не може, рецимо, да изађе с посла пре свог шефа, али не ради то искључиво из поштовања – додаје Исидора Пејаков."

Сам кроји свој костим

За сва предавања, као и за промоцију борилачких вештина, сале су биле пуне. Публика је овацијама испратила ревију костима, па организатори процењују да има много оних, углавном младих, које то занима.

" Кад кажемо косплеј, говоримо о маскирању у фиктивне ликове из популарних јапанских анимираних филмова, које знамо као аниме. Суштина је да неко сам скроји свој костим. На Данима јапанске културе смо видели мали број такмичара јер је то био први такав догађај и још је увек велика непознаница. У Јапану је бити косплејер професија, иза које стоји читава индустрија. Припреме за такмичења на којима се добијају награде су дуге и детаљне. Ради се и о посебном начину контурисања лица да би се постигао изглед лика из цртаћа, који има нереално велике очи, мала уста и узак нос",додаје Исидора Пејаков.

Једна од главних предрасуда везана је за гејшу, која се махом сматра сексуалном радницом. Како сазнајемо, углавном се мисли на јуђо, која је била обучена за то. Међутим, до ње није било лако доћи јер је сваку муштерију шест месеци процењивала оиран, или мадам. И поред тога, у сваком тренутку имала је право да га одбије. Уколико би је нешто разљутило, могла је да муштерију обуче у женску јукату и прошета је градом, као знак понижења.

" Гејша је особа која се бави уметношћу, као што јој и само име каже. Она одмалена учи да свира традиционалне инструменте, да има одређен начин говора, хода, изгледа, и ту је да забави и служи господу. Наравно, током Другог светског рата дешавало се да гејше буду принуђене на то да продају себе и одатле такво мишљење", објашњава Исидора Пејаков.

Наши саговорници тврде да сличности између наших култура ипак има.

" Јапанци су, као и Срби, веома поносна нација. Бориће се без обзира на то колико је непријатељ јак и велик. Осим тога, одбијање наздрављања је и њима и нама увреда – каже с осмехом Шкорић. – Једна од ствари које можда шокирају је то да нису претерани верници, али зато су веома сујеверни.   - Иако се не би рекло на први поглед због јаких, специфичних зачина и утицаја приморја, има подударности и у кулинарству: њихов и наш котлић су потпуно исти, само што су код њих састојци ситније исецкани – додаје Исидора Пејаков. – Оно што нас спаја пре свега су политички и дипломатски односи. Јапан редовно потпомаже наше здравство, а на улицама можемо видети и аутобусе који су њихова донација. Јапанци цене Србију као државу и воле да је посете, да студирају овде, да се друже."

Слађана Милачић