Novosađani bliži zemlji izlazećeg sunca

"Udruženje postoji dve godine – kaže on. – Njegovi članovi su deo generacije koja je rasla uz crtane likove Gokua i Naruta. Počelo je kao okupljanje društva koje voli anime. Kako smo sazrevali, širilo se i naše interesovanje za japansku istoriju i kulturu, kako tradicionalnu, tako i savremenu. Velik uticaj na mene imalo je otkrivanje japanske rok muzike, koja je potpuno unikatna. Želja nam je da upoznamo istomišljenike, a Zemlja izlazećeg sunca je sama po sebi toliko interesantna i drugačija da nas ne čudi toliko interesovanje Novosađana. Najpre smo mislili da su to uglavnom mladi, ali smo se prevarili. Dane japanske kulture ispratile su i majke s decom i stariji sugrađani. Ime našeg udruženja označava budućnost, budućnost u kojoj će, uz naš skromni doprinos, Japan biti bliže Srbiji i obrnuto."

Dosad su, kako kaže, sarađivali s velikim brojem umetnika, istoričara i različitih organizacija, a za poslednju manifestaciju i s ambasadom Japana. Međutim, na jednog učesnika su posebno ukazali.

" S udruženjem „Mirai” ostvarila sam saradnju na Danima japanske kulture, i to vrlo spontano – kaže apsolventkinja sociologije na Univerzitetu u Novom Sadu Isidora Pejakov. – Došla sam kao gost i ostala na poslednjem predavanju o japanskim ratnicima, koje je trebalo da održi devojka iz beogradskog udruženja „Sakurabana”. Međutim, njoj je pozlilo. Da ne bismo razočarali posetioce, ja sam se ponudila da, prateći njenu prezentaciju, ispričam neke zanimljivosti, onako, iz glave. Obradovalo me je kad sam narednog dana čula od organizatora da su ljudi tražili da to ponovimo. Sledeći put ćemo ozbiljnije pripremiti tribinu, koja će biti zasnovana na naučnim činjenicama jer smatram da je japanska kultura više od anime, kospleja i svega ostalog što čini popularnu kulturu."

Ispred Doma Vojske posetioce su dočekale dve devojke u jukatama, letnjim kimonima koji su rađeni od lakšeg materijala.

" Kimono za većinu označava uopšteno japansku odeću. Međutim, postoje velike razlike na koje utiču prilike, društveni status, godišnje doba. Kod nas je najpoznatiji sportski kimono od grubljeg materijala u crnoj, plavoj i beloj boji, s hakamom, dodatkom koji liči na suknja-pantalone i koristi se u borilačkim veštinama kao što su kendo, kjudo i aikido. Pravi kimono i jukata su dosta skupi jer se prave dugo, krojevi su komplikovani, a šare različite. Jedan od najfascinantnijih je đunihitoe od 12 slojeva, koji se vuče po podu. To je uglavnom bila odora dvorskih dama, koje su ih nosile uz dugačku raspuštenu kosu – objašnjava sagovornica."

Saznali smo i to da se nijedan kimono ne baca, nego se od njega prave torbice, odeća za decu, presvlake, jer su izuzetno skupi, a i visoko vrednovani kao deo tradicije i vid majstorstva. Na nekima od njih su, osim motiva iz prirode, često oslikane i čitave mitološke priče, po uzoru na tetovaže jakuza. U Novom Sadu su prikazane ženske haljine s cvetnim motivima, a muške sa ždralom, koji simbolizuje dugovečnost. Inače, kako čujemo, na časovima origamija najpre se nauči kako se pravi ždral. Pažnju privlače i njihove japanke, drvene papuče s letvicama da se odeća, koja je obično duga, ne bi prljala.

" Po tradicionalističkoj japanskoj kulturi smatra se izuzetno provokativnim pokazivanje članka na nozi. Kroj jukate određuje i hod, pa otud prepoznatljivi sitni koraci ", kaže Isidora Pejakov."

Predrasuda vezanih za Japance svakako ima, tvrdi naša sagovornica, mada je bila prijatno iznenađena rezultatima svog istraživanja putem interneta.

" Doduše, ne znam kakvi bi bili rezultati ankete na nivou cele Srbije. Obično se smatra da Japanci rade 24 sata, da imaju samo jedan praznik, te da je njihova manična opsesija poslom motivisana čašću jer su nešto obećali. Kako je rekao moj profesor Aleksej Kišjuhas, Japanac je kao i svaki drugi čovek motivisan novcem, a ne nekom posebnom čašću. Žive u kapitalističkom društvu i verujem da su im prekovremeni sati dobro plaćeni. Svakako da nešto postoji u nepisanim zakonima, pa običan radnik ne može, recimo, da izađe s posla pre svog šefa, ali ne radi to isključivo iz poštovanja – dodaje Isidora Pejakov."

Sam kroji svoj kostim

Za sva predavanja, kao i za promociju borilačkih veština, sale su bile pune. Publika je ovacijama ispratila reviju kostima, pa organizatori procenjuju da ima mnogo onih, uglavnom mladih, koje to zanima.

" Kad kažemo kosplej, govorimo o maskiranju u fiktivne likove iz popularnih japanskih animiranih filmova, koje znamo kao anime. Suština je da neko sam skroji svoj kostim. Na Danima japanske kulture smo videli mali broj takmičara jer je to bio prvi takav događaj i još je uvek velika nepoznanica. U Japanu je biti kosplejer profesija, iza koje stoji čitava industrija. Pripreme za takmičenja na kojima se dobijaju nagrade su duge i detaljne. Radi se i o posebnom načinu konturisanja lica da bi se postigao izgled lika iz crtaća, koji ima nerealno velike oči, mala usta i uzak nos",dodaje Isidora Pejakov.

Jedna od glavnih predrasuda vezana je za gejšu, koja se mahom smatra seksualnom radnicom. Kako saznajemo, uglavnom se misli na juđo, koja je bila obučena za to. Međutim, do nje nije bilo lako doći jer je svaku mušteriju šest meseci procenjivala oiran, ili madam. I pored toga, u svakom trenutku imala je pravo da ga odbije. Ukoliko bi je nešto razljutilo, mogla je da mušteriju obuče u žensku jukatu i prošeta je gradom, kao znak poniženja.

" Gejša je osoba koja se bavi umetnošću, kao što joj i samo ime kaže. Ona odmalena uči da svira tradicionalne instrumente, da ima određen način govora, hoda, izgleda, i tu je da zabavi i služi gospodu. Naravno, tokom Drugog svetskog rata dešavalo se da gejše budu prinuđene na to da prodaju sebe i odatle takvo mišljenje", objašnjava Isidora Pejakov.

Naši sagovornici tvrde da sličnosti između naših kultura ipak ima.

" Japanci su, kao i Srbi, veoma ponosna nacija. Boriće se bez obzira na to koliko je neprijatelj jak i velik. Osim toga, odbijanje nazdravljanja je i njima i nama uvreda – kaže s osmehom Škorić. – Jedna od stvari koje možda šokiraju je to da nisu preterani vernici, ali zato su veoma sujeverni.   - Iako se ne bi reklo na prvi pogled zbog jakih, specifičnih začina i uticaja primorja, ima podudarnosti i u kulinarstvu: njihov i naš kotlić su potpuno isti, samo što su kod njih sastojci sitnije iseckani – dodaje Isidora Pejakov. – Ono što nas spaja pre svega su politički i diplomatski odnosi. Japan redovno potpomaže naše zdravstvo, a na ulicama možemo videti i autobuse koji su njihova donacija. Japanci cene Srbiju kao državu i vole da je posete, da studiraju ovde, da se druže."

Slađana Milačić