НАШИ СУГРАЂАНИ – ВЕРА РАЈТЕНБАХ На врху је цео свет твој
Седнемо у кола, супруг и ја, у наш фрижидер припремимо хране колико нам треба, идемо споредним путевима јер се тако више види, нигде не журимо, успут обилазимо шта нам се свиди”, тако су изгледала путовања по Европи наше суграђанке Вере Рајтенбах (81), која је до сада обишла цео наш континент, али и део Азије (Индија, Јапан, Непал, Јужна Кореја, Филипини), Африке (Египат, Алжир) и Јужне Америке (Перу, Чиле, Аргетина, Бразил).
Са тих путешествија, које су организовали седамдесетих и осамдесетих година, наша саговорница се највише сећа покривања дуњом, мириса пецива и шкрипања пода у дрвеном хотелу у Швајцарској, поља лала у Холандији, јапанског воза који стаје тачно наспрам путника, страха од шетње по Токију, спретних спопадача у Индији и на Филипинима...
– Наше прво путовање било је 1969. године, преко тадашње туристичке организације „Путник“, а обилазила се северна Грчка па све до Истанбула у Турској – прича нам Вера, некадашњи економиста по струци, док седимо у њеном стану окружени сувенирима са свих крајева планете, али и књигама које су засигурно одличан водич за почетнике који желе да се упусте у какве светске авантуре. – Имали смо пех да нам се нов аутобус покварио, па смо много времена провели у Грчкој и једва некако стигли до Турске. У повратку смо морали да идемо возом, али како нам је грчка виза истекла, а били су 1. мај и Ускрс, задржали су нас у неком малом селу, где су нас пустили да прошетамо, али у пратњи полиције. Било је јако непријатно. Наредног дана су нас ипак пустили да наставимо пут, па смо у Софији преседали и тамо смо ручали, али како нисмо имали пара, водич је рекао да ће он све средити. Тек смо касније схватили да ручак није плаћен! Брука велика, нисмо имали појма!
Осим ових непријатних искустава, Вера их не памти још много, на сву срећу, али зато је лепих на претек, па кад је питате да вам издвоји нека, прво се насмеје, дубоко удахне и исприча и више него што на овој једној страни може стати.
– Једино што ме је мало повредило десило се на планинарењу, била је једна ситуација, јер су људи склони да процењују туђе могућности иако нису квалификовани за то – присећа се наша саговорница која је, иначе, посебна и по томе што активно планинари иако је протеклог новембра напунила 81 годину! – Пењали смо се на Риси у Пољској и једна жена је склизнула на успону, а сви су мислили да сам ја у питању. Значи, млађој особи се може догодити тако нешто, а ја боље да седим код куће и да хеклам? Стаза је била захтевна, нарочито пољска страна, и такве ствари се дешавају, али се мени не смеју догодити!
Како је Вера Рајтенбах родом из Титела, а у Нови Сад се доселила средином педесетих година прошлог века, за њу можемо рећи да је сведок раста и развитка нашег града, па самим тим и својеврсни „путник кроз време“.
– Најпре сам живела у Железничкој улици, поред прозора нам је тутњао трамвај, а ја сам само мислила како ли ћу се навићи да спавам ту – прича нам Вера, заменивши некадашњу трамвајску тутњаву данашњом булеварском. – Данас је све потпуно другачије. Сећам се кад је на месту Лиманске пијаце и Поште била железничка станица, а чак сам и ја возила кола Змај Јовином и Дунавском улицом! Ко дуго није био у Новом Саду, сада не би могао да препозна град. Нисмо могли ни претпоставити колико ће се развити. Прве нагле промене су биле кад се Спенс градио и кад су рушили целу околину, било је баш „вау”!
Будући да од 2008. године активно планинари, што јој је дуго била неостварена жеља, до сада је освојила више од 60 врхова – у Ирану, Румунији, Украјини, Бугарској, Црној Гори, Македонији, Хрватској, Словенији, Србији, Италији, Босни, Мађарској, Аустрији, Француској, Андори...
– Осећај када сам на врху је диван, цео свет је твој – вели Вера, додајући да јој је Словенија нешто посебно, и Триглав и Алпи, али да јој је одлазак на Исланд сан.
Међутим, да би се неко усудио на такве путе и врхове, мора заиста то да жели, док је, осим времена, новца и здравља, потребна и добра опрема.
– Важно је имати и добре ципеле, оне су јако битне. Мени штапови много помажу, бар 30 одсто се колена ослобде притиска. Наравно, битна је и добра јакна, али најважније је да се човек среди у својој глави – истиче наша суграђанка, додајући да на планинарењима треба бити спреман и на лошији смештај у односу на онај какав се добија на класичним путовањима.
Како не планира да одустане од планинарења (иако не иде у поход уколико од старта зна да неће успети), следећи врхови који су јој у циљу јесу Доломити, бар они које до сада није освојила. А ако све буде по плану, гледаћемо Верине фотографије и из Грузије и Јерменије!
Л. Радловачки