NAŠI SUGRAĐANI – VERA RAJTENBAH Na vrhu je ceo svet tvoj
Sednemo u kola, suprug i ja, u naš frižider pripremimo hrane koliko nam treba, idemo sporednim putevima jer se tako više vidi, nigde ne žurimo, usput obilazimo šta nam se svidi”, tako su izgledala putovanja po Evropi naše sugrađanke Vere Rajtenbah (81), koja je do sada obišla ceo naš kontinent, ali i deo Azije (Indija, Japan, Nepal, Južna Koreja, Filipini), Afrike (Egipat, Alžir) i Južne Amerike (Peru, Čile, Argetina, Brazil).
Sa tih putešestvija, koje su organizovali sedamdesetih i osamdesetih godina, naša sagovornica se najviše seća pokrivanja dunjom, mirisa peciva i škripanja poda u drvenom hotelu u Švajcarskoj, polja lala u Holandiji, japanskog voza koji staje tačno naspram putnika, straha od šetnje po Tokiju, spretnih spopadača u Indiji i na Filipinima...
– Naše prvo putovanje bilo je 1969. godine, preko tadašnje turističke organizacije „Putnik“, a obilazila se severna Grčka pa sve do Istanbula u Turskoj – priča nam Vera, nekadašnji ekonomista po struci, dok sedimo u njenom stanu okruženi suvenirima sa svih krajeva planete, ali i knjigama koje su zasigurno odličan vodič za početnike koji žele da se upuste u kakve svetske avanture. – Imali smo peh da nam se nov autobus pokvario, pa smo mnogo vremena proveli u Grčkoj i jedva nekako stigli do Turske. U povratku smo morali da idemo vozom, ali kako nam je grčka viza istekla, a bili su 1. maj i Uskrs, zadržali su nas u nekom malom selu, gde su nas pustili da prošetamo, ali u pratnji policije. Bilo je jako neprijatno. Narednog dana su nas ipak pustili da nastavimo put, pa smo u Sofiji presedali i tamo smo ručali, ali kako nismo imali para, vodič je rekao da će on sve srediti. Tek smo kasnije shvatili da ručak nije plaćen! Bruka velika, nismo imali pojma!
Osim ovih neprijatnih iskustava, Vera ih ne pamti još mnogo, na svu sreću, ali zato je lepih na pretek, pa kad je pitate da vam izdvoji neka, prvo se nasmeje, duboko udahne i ispriča i više nego što na ovoj jednoj strani može stati.
– Jedino što me je malo povredilo desilo se na planinarenju, bila je jedna situacija, jer su ljudi skloni da procenjuju tuđe mogućnosti iako nisu kvalifikovani za to – priseća se naša sagovornica koja je, inače, posebna i po tome što aktivno planinari iako je proteklog novembra napunila 81 godinu! – Penjali smo se na Risi u Poljskoj i jedna žena je skliznula na usponu, a svi su mislili da sam ja u pitanju. Znači, mlađoj osobi se može dogoditi tako nešto, a ja bolje da sedim kod kuće i da heklam? Staza je bila zahtevna, naročito poljska strana, i takve stvari se dešavaju, ali se meni ne smeju dogoditi!
Kako je Vera Rajtenbah rodom iz Titela, a u Novi Sad se doselila sredinom pedesetih godina prošlog veka, za nju možemo reći da je svedok rasta i razvitka našeg grada, pa samim tim i svojevrsni „putnik kroz vreme“.
– Najpre sam živela u Železničkoj ulici, pored prozora nam je tutnjao tramvaj, a ja sam samo mislila kako li ću se navići da spavam tu – priča nam Vera, zamenivši nekadašnju tramvajsku tutnjavu današnjom bulevarskom. – Danas je sve potpuno drugačije. Sećam se kad je na mestu Limanske pijace i Pošte bila železnička stanica, a čak sam i ja vozila kola Zmaj Jovinom i Dunavskom ulicom! Ko dugo nije bio u Novom Sadu, sada ne bi mogao da prepozna grad. Nismo mogli ni pretpostaviti koliko će se razviti. Prve nagle promene su bile kad se Spens gradio i kad su rušili celu okolinu, bilo je baš „vau”!
Budući da od 2008. godine aktivno planinari, što joj je dugo bila neostvarena želja, do sada je osvojila više od 60 vrhova – u Iranu, Rumuniji, Ukrajini, Bugarskoj, Crnoj Gori, Makedoniji, Hrvatskoj, Sloveniji, Srbiji, Italiji, Bosni, Mađarskoj, Austriji, Francuskoj, Andori...
– Osećaj kada sam na vrhu je divan, ceo svet je tvoj – veli Vera, dodajući da joj je Slovenija nešto posebno, i Triglav i Alpi, ali da joj je odlazak na Island san.
Međutim, da bi se neko usudio na takve pute i vrhove, mora zaista to da želi, dok je, osim vremena, novca i zdravlja, potrebna i dobra oprema.
– Važno je imati i dobre cipele, one su jako bitne. Meni štapovi mnogo pomažu, bar 30 odsto se kolena oslobde pritiska. Naravno, bitna je i dobra jakna, ali najvažnije je da se čovek sredi u svojoj glavi – ističe naša sugrađanka, dodajući da na planinarenjima treba biti spreman i na lošiji smeštaj u odnosu na onaj kakav se dobija na klasičnim putovanjima.
Kako ne planira da odustane od planinarenja (iako ne ide u pohod ukoliko od starta zna da neće uspeti), sledeći vrhovi koji su joj u cilju jesu Dolomiti, bar oni koje do sada nije osvojila. A ako sve bude po planu, gledaćemo Verine fotografije i iz Gruzije i Jermenije!
L. Radlovački