MALA ISTORIJSKA ČITANKA U SUSRET OLIMPIJSKIM IGRAMA U PARIZU Tapavici bronza - vek kasnije

Na njima će učestvovati oko 10.500 takmičara, koji će se nadmetati u 32 različita sporta i boriti se za 329 zlatnih medalja, a među njima će biti i više od 100 najboljih sportista iz Srbije.

Kao „zagrevanje” za OI u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu (Dunavska 35) će do 24. jula svake srede, od 20 časova, biti organizovana predavanja na kojima će gosti biti osvajači olimpijskih odličja. Prvo predavanje, koje je održao kustos istoričar Marko Ušćebrka, bilo je posvećeno samom začetku OI u antičkoj Grčkoj i njihovom reorganizovanju krajem 19. veka zahvaljujući francuskom baronu Pjeru de Kubertenu.

Tadija Kačar, bivši reprezentativac Jugoslavije u boksu, osvajač zlatnih medalja na balkanskim i mediteranskim takmičenjima, vicešampion sveta i Evrope i osvajač srebrne olimpijsku medalje u Montrealu 1976. bio je gost prvog predavanja. On je podelio svoje iskustvo osvajanja olimpijske medalje i ukratko se osvrnuo i na svoje prve bokserske korake u Novom Sadu. 

Bilo je potrebno 16 vekova da Kuberten obnovi OI, koje je 393. godine ukinuo rimski car Teodosije smatrajući ih veličanjem paganskih rituala, i to tamo gde je sve i počelo - u Grčkoj. Prve moderne OI održane su od 6. do 15. aprila 1896. godine u Atini. Učestvovalo je 14 zemalja sa 245 sportista, od kojih je 169 bilo iz Grčke, a najuspešnija je bila reprezentacija SAD koja je osvojila 11 zlatnih medalja. Svestrani sportista sa ovih prostora, Momčilo Tapavica, takmičio se pod zastavom Ugarske u jednoručnom i dvoručnom dizanju tegova, rvanju i tenisu u kom je osvojio treće mesto. Zanimljivo je da mu je retroaktivno, gotovo vek kasnije, dodeljena bronza pošto u vreme, kada se on nadmetao, nije se dodeljivalo odličje za treće mesto (za prvo je bilo dodeljena srebrna, a za drugo bakarna medalja). Među zanimljivostima je i podatak da je američki atletičar, koji je u trkama na 100 i 400 metara zauzeo niski start, što do tad u Evropi nije bila praksa, skoro bio diskvalifikovan, dok je takmičenje u plivanju bilo održano u moru, jer nije bilo novca za izgradnju bazena.

Naredne OI su održane u Parizu od 14. maja do 28. oktobra 1900.  na veliku želju Kubertena, koji je postao i predsednik MOK-a, ali su doživele veliki neuspeh, pošto su organizovane kao deo Svetske izložbe i trajale su više od pet meseci. Postizani su i lošiji rezultati zbog neuslovnih terena i borilišta, pa se, na primer, takmičenje u bacanju kladiva održavalo u pošumljenom delu, zbog čega su rekviziti završavali na drveću. Uprkos tome učestvovalo je 24 zemlje i 975 olimpijaca, od kojih je nešto više od 400 bilo iz Francuske. Najuspešniji takmičar bio je Alvin Krencler koji je osvojio četiri zlatne medalje u trkama na 60 i 200 metara, potom u trci na 110 metara sa preponama i skoku udalj. Sa ovih prostora se takmičio Milan Neralić koji je Austriji doneo treće mesto u borbi sabljom, u kategoriji instruktora mačevanja. U Parizu su prvi put snage odmerile i žene, a prva koja se okitila zlatom bila britanska teniserka Šarlota Kuper.

Prve OI u 20. veku su održane u od 1. jula do 23. novembra 1904. godine u Sent Luisu u SAD. Bilo je to samo godinu dana nakon uspešnog desetosekundnog leta braće Rajt, pa je jedini način prevoza još uvek bio brod. To je rezultiralo učešćem samo 13 zemalja i 689 sportista, a više od 500 je bilo iz SAD. Najuspešniji, iako je imao jednu drvenu nogu, bio je Anton Hajda koji je osvojio pet zlatnih i jednu srebrnu medalju. Naravno, bez velike konkurencije, Amerikanci su bili najuspešniji sa osvojenih 76 odličja. Tada su prvi put uručeni zlato, srebrno i bronza.

Davne 1908. godine London nije trebao da bude domaćin OI, već Rim. Sve je bilo spremno za najveći sportski događaj na Apeninskom poluostrvu ali izgleda da se bogovi Rima nisu s tim složili, jer je vulkan Vezuv dve godine ranije eruptirao, pa su italijanske vlasti odlučile da novac namenjen za OI preusmere na saniranje štete u Napulju. Te OI u Londonu ostaće upamćene kao najduže - trajale su od 27. aprila do 31. oktobra, učestvovale su 22 zemlje sa 2.035 sportista i obilovale političkim kontroverzama. Takmičari iz Finske, koja je bila vojvodstvo unutar Ruskog carstva do 1917. godine, nisu želeli da učestvuju pod zastavom Rusije, Irski takmičari pod zastavom Velike Britanije, dok Amerikanci nisu bili voljni da podignu zastavu u čast britanskog monarha Edvarda Sedmog. Tokom maratona takmičara Doranda Pietriju su preko cilja doslovno prenela dva gledaoca, zbog čega mu je zlatna medalja oduzeta. Takođe, kraljevskoj porodici dat je bolji pogled na stazu, pa je ona produžena na 42 kilometra i 195 metara umesto do tada uobičajenih 40 kilometara. Zahvaljujući toj „privilegiji“, IAAF je 1921. godine doneo odluku da se upravo ta udaljenost proglasi službenom maratonskom deonicom.

Silvia Kovač