Коста М. Папић у Кливленду од заборава сачувао Милеву Марић

Кад неком родни град остане у срцу и када оде у печалбу, и остане негде тамо далеко да ради, а не заборавља своје корене и своју историју, заслужује да се о њему пише. А посебно када се оствари у својој професији и посвети очувању својих корена. Један од њих је свакако Коста М. Папић (Нови Сад, 19. мај 1929), електроинжењер, предузетник и културни посленик међу исељеницима у Америци, посебно у Кливленду, човек који је заслужан што се биста Милеве Марић Ајнштајн нашла у Српској културној башти у Кливленду и што наша некадашња суграђанка није заборављена. 

– Рођен сам у Новом Саду, у Радичевићевој улици – прича за “Дневник” Коста М. Папић. – Отац Милош, берберин, премешта радњу у Подбару, у близини Алмашке цркве, где се и пресељавамо. У Подбари сам завршио основну школу и Гимназију краља Александра, сада Гимназију „Јован Јовановић Змај” у Улици Златне греде. По завршетку студија на Електротехничком факултету у Београду, селимо се у Салајку, у Карађорђеву улицу. Ту су ми и другови становали. У то време најчешћи провод био је корзо, популарна шетња испред хотела „Војводина” или игранка у башти његовог ресторана. Сећам се, пут кући нас је водио Пашићевом, Кисачком и Карађорђевом улицом. Пролазимо поред, већ и тада, оронуле повеће куће, која је некада вероватно била понос тог дела Новог Сада. Рекоше ми да је то кућа где је живела Милева Марић, пре него што је отишла да студира у Швајцарску. То ми се урезало у памћење. Међутим, као деца нисмо много ни обраћали пажњу, а још мање размишљали о томе зашто нико не чини ништа да би се кућа одржала у пристојном стању и с достојним обележјем да је ту живела жена Алберта Ајнштајна, за коју кажу да је имала удела у открићу његове Теорије релативитета.

У централном делу “Српског културног парка” је гранитна плоча са четири слова ШШ, а у њеном прочељу је икона Светог Саве у бронзи. Лево и десно од централног дела парка воде стазе оивичене травом, цвећем, украсним шибљем. Ту се може видети чак и национално дрво Панчићева оморика. Дуж стазе су споменици многих личности из српске прошлости, науке и цултуре: Карађорђа, краља Петра Првог, Николе Тесле, Вука Караџића, Михајила Пупина, Стевана Мокрањца, Милеве Марић Ајнштајн – а у будућности постоје жеље и намере да се подигну обележја и многим другим личностима српског порекла која су значајна у историји нашег народа.

Папић додаје да се у међувремену одселио код стрица у Акрон, држава Охајо у САД, и запослио као инжењер. Захваљујући завршеним школама, али и професорима који су ту генерацију учили не само стручним предметима него и радним навикама, брзо је напредовао у послу.

– Фирма ме је слала по разним погонима у Америци и Европи, тако сам био у Западној Немачкој, где се градила фабрика ауто-гума Б. Ф. Goodrić у Кобленцу. За време боравка у Немачкој сам путовао, гледао, учио и упоређивао. Дивио се чистоћи, цвећу, травњацима, архитектури, новим зградама, а ипак старим. Сећам се нове зграде у којој се родио сликар, уметник Албрехт Дирер (Нирмберг 1471–1528). Колега Немац ми показује зграду с поносом. Запамтио сам реченицу „Види, порушена је за време рата, али смо је подигли да изгледа исто као стара и на истом месту”.

Папић вели да је тада почео да размишља о нашој немарности или како лако заборављамо људе или догађаје који су, ма колико мало или много, допринели да будемо оно што јесмо.

– А има безброј таквих људи и догађаја вредних да се памте и сачувају и потомству предају у наслеђе – наглашава Папић. – Размишљам како се други труде да подигну оно што је порушено тако да буде као пре, а ми дозвољавамо да време учини своје. Боравак у Европи, у близини Југославије, куће које се ни данас нисам одрекао, дали су ми могућност да долазим у посету и да успоставим блиске односе с колегама, пријатељима, родбином. Постао сам нека врста двојног амбасадора Југославија–Америка–Југославија. Акрон, где сам се настанио, јесте индустријски град, средњи по величини, али важан за производњу ауто-гума. Звали су га „светском престоницом” гумарске индустрије. У то време овде су биле фабрике Gooddžеar, Goodrić, Фирестоне, Сеиберлинг, Генерал Тире и неке мање фирме, с више од 50.000 радника – Немци, Италијани, Мађари, Срби, Хрвати, Словаци, Пољаци… На послу смо сви били службеници, Американци, али за време викенда велика већина се састајала са „својима” по друштвеним клубовима, црквеним салама, националним ресторанима ... Ту смо се сви осећали, поготово ми новодошли, као код куће. За нас, Србе, била је ту српска црква, хор, удружење жена Коло српских сестара – значи, имали смо молитву, песму, игру и домаћу храну, поред шаха, карата, домина и фудбалу. Захваљујући цркви и тим организацијама, људи су се упознали, спријатељили и остали привржени, не само локалним црквеним организацијама већ и земљи коју су напустили.

Наш саговорник додаје да није било пројекта у земљи да народ из САД није прискочио у помоћ – земљотрес у Скопљу, Макарској, зидање цркава у Славонији, Крајини (Јасеновац, Глина), помоћ манастирима у Срему, Шумадији, помоћ Хиландару, па онда зидање велелепне Цркве Светог Саве на Врачару, помоћ пострадалима и смештај многих неправедно изгнаних за време и после несрећних ратова деведесетих година прошлог века.

– Као што смо увек били спремни да помажемо пројекте у Србији, тако смо помагали и овде широм Америке и Канаде у подизању цркава, манастира, као и друге пројекте – додаје Коста М. Папић. – Припадајући националним организацијама, боље рећи, патриотским, посећују се колоније, како оне у „комшилуку”, тако и оне удаљеније. Људи се упознају, спријатеље и, малтене, знају како који дише. У таквим околностима није тешко добити подршку за нешто што је од заједничког интереса и има дуготрајну вредност.

Кливленд – место на северу државе Охајо, на језеру Ири, у 19. веку постаје, због положаја, индустријски град. Привукао је све могуће националности, односно људе које су радили највише по фабрикама за производњу челика и, разуме се, у пратећој индустрији. Ту су Немци, Италијани, Словенци, Пољаци, Румуни, Руси, Грци, Срби, Хрвати, Кинези и многи, многи други. Међу њима је често долазило до националних трвења, нетрпељивост... По Папићевим речима, оригинална идеја је била да се сви претопе у једном лонцу, да сви осећају једно исто и да сви постану Amеrrikanci. Ипак, није ишло глатко као што је замишљено. Људи се нису познавали, сумњали су једни у друге и нису хтели да се одричу нечега што их је везивало за пријатеље и родбину у старом крају, као и за земљу и фамилију коју су оставили. Као излаз из непријатних сцена прешло се на неговање донетих културних вредности у нади да ће то упознати и зближити разне групације и националности у једну заједничку, а да ће ипак сачувати вредности које су донете пре не тако давно.

Породична кућа Милеве Марић Ајнштајн у Кисачкој 20 стављена је под заштиту 2005. године. Три деценије пре тога, поводом стогодишњице њеног рођења, 19. децембра 1975. године, постављена је спомен-плоча. Она је, нажалост, била честа мета вандала, а касније је и украдена. Ове године, 1. фебруара, постављена је нова инфо-табла на кући где је Милева Марић-Ајнштајн део живота провела у Новом Саду. Постоје назнаке да ће се у тој кући временом уредити спомен-соба, односно музејски депанданс о познатом научничком пару.

– Из тих превирања родила се идеја да се у „Џон Д. Рокфелер парку”, који се простире нека три километра, од језера Ири на северу до Универзитетске четврти, направи културна башта у којој ће разне националности наћи мали кутак који ће да представља оно што је специфично обележје за дотичну нацију и које ће показати свима ко су они и какве су вредности  за собом оставили. Очекивало се да ће кроз такво упознавање доћи до бољег разумевања међу народима, које ће имати као резултат слогу и пријатељство.

Убрзо ничу националне баште у којима је данас заступљено више од 30 нација. У централном делу парка је биста девојке „Миш Либертџ”, која представља „мир кроз узајамно разумевање”. Испред бисте је урна у коју су стављени грумени земље заступљених народа и измешани као симбол јединства. У таквој башти су и Срби били заступљени од 1934. године, удружујући се у постојећу Словеначку башту. То је био Југословенски кутак, представљен бистама владике Његоша (Србија), бискупа Штросмајера (Хрватска) и бискупа Бараге (Словенија). Када се држава Југославија деведесетих година распала, Југословенска башта постаје Словеначка, као што је оригинално и била.

Међутим, није дуго трајало и већ 2006. године, захваљујући заузимању Александра Маческог, Србина, у то време председника и уредника новина Цлевеланд Плаин Деалер, добија се једно парче земљишта у парку да би се ту створила Српска башта у склопу других националности. Мачески је успео да окупи своје пријатеље и да заинтересује Србе, не само из Кливленда него и из других делова Америке. Прилози су почели да стижу и данас имамо „Српски културни парк” у склопу многих нација.

– Почело се с иконом Светог Саве, јер сви сматрамо да смо с њиме ступили на светску позорницу у далеком 13. веку, и безброј српских цркава и на америчком континенту је посвећено баш том светитељу. Гранитна плоча са четири слова С нас подсећа или опомиње на нашу изреку, коју често спомињемо али готово никако не упражњавамо – Само слога Србина спасава.  Како су прилози долазили, тако су додаване нове бисте. Моторна снага у целом пројекту и највероватније највише заслуга припада Александру Маческом. Он је знао да нас заинтересује за тај пројекат, а после тога је све ишло релативно лако. Ми смо мало чудна сорта људи. Ако тражиш нешто од нас – можда ћеш добити, а можда и нећеш, али ако објасниш због чега тражиш, добићеш више него што си очекивао. Бар тако је био и мој случај. Када је тај исти Алекс Мачески споменуо да би у парку требало да се постави и споменик жени – Милеви Марић Ајнштајн, мени је одмах дошла у сећање слика сада трошне куће Милевиног оца, у мом старом комшилуку, у Новом Саду, наше ненамерне равнодушности према прошлости или заслуженим личностима. Сетих се и новоподигнуте зграде где је живео Дирер и обећам да ћу допринети да се подигне споменик жени научници, запостављеној у животу и малтене заборављеној. Уосталом, можда је њен отац знао мога деду. Били су комшије, а наш народ каже – Бог па комшија.

Александра Брзак