Kosta M. Papić u Klivlendu od zaborava sačuvao Milevu Marić

Kad nekom rodni grad ostane u srcu i kada ode u pečalbu, i ostane negde tamo daleko da radi, a ne zaboravlja svoje korene i svoju istoriju, zaslužuje da se o njemu piše. A posebno kada se ostvari u svojoj profesiji i posveti očuvanju svojih korena. Jedan od njih je svakako Kosta M. Papić (Novi Sad, 19. maj 1929), elektroinženjer, preduzetnik i kulturni poslenik među iseljenicima u Americi, posebno u Klivlendu, čovek koji je zaslužan što se bista Mileve Marić Ajnštajn našla u Srpskoj kulturnoj bašti u Klivlendu i što naša nekadašnja sugrađanka nije zaboravljena. 

– Rođen sam u Novom Sadu, u Radičevićevoj ulici – priča za “Dnevnik” Kosta M. Papić. – Otac Miloš, berberin, premešta radnju u Podbaru, u blizini Almaške crkve, gde se i preseljavamo. U Podbari sam završio osnovnu školu i Gimnaziju kralja Aleksandra, sada Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj” u Ulici Zlatne grede. Po završetku studija na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, selimo se u Salajku, u Karađorđevu ulicu. Tu su mi i drugovi stanovali. U to vreme najčešći provod bio je korzo, popularna šetnja ispred hotela „Vojvodina” ili igranka u bašti njegovog restorana. Sećam se, put kući nas je vodio Pašićevom, Kisačkom i Karađorđevom ulicom. Prolazimo pored, već i tada, oronule poveće kuće, koja je nekada verovatno bila ponos tog dela Novog Sada. Rekoše mi da je to kuća gde je živela Mileva Marić, pre nego što je otišla da studira u Švajcarsku. To mi se urezalo u pamćenje. Međutim, kao deca nismo mnogo ni obraćali pažnju, a još manje razmišljali o tome zašto niko ne čini ništa da bi se kuća održala u pristojnom stanju i s dostojnim obeležjem da je tu živela žena Alberta Ajnštajna, za koju kažu da je imala udela u otkriću njegove Teorije relativiteta.

U centralnom delu “Srpskog kulturnog parka” je granitna ploča sa četiri slova ŠŠ, a u njenom pročelju je ikona Svetog Save u bronzi. Levo i desno od centralnog dela parka vode staze oivičene travom, cvećem, ukrasnim šibljem. Tu se može videti čak i nacionalno drvo Pančićeva omorika. Duž staze su spomenici mnogih ličnosti iz srpske prošlosti, nauke i culture: Karađorđa, kralja Petra Prvog, Nikole Tesle, Vuka Karadžića, Mihajila Pupina, Stevana Mokranjca, Mileve Marić Ajnštajn – a u budućnosti postoje želje i namere da se podignu obeležja i mnogim drugim ličnostima srpskog porekla koja su značajna u istoriji našeg naroda.

Papić dodaje da se u međuvremenu odselio kod strica u Akron, država Ohajo u SAD, i zaposlio kao inženjer. Zahvaljujući završenim školama, ali i profesorima koji su tu generaciju učili ne samo stručnim predmetima nego i radnim navikama, brzo je napredovao u poslu.

– Firma me je slala po raznim pogonima u Americi i Evropi, tako sam bio u Zapadnoj Nemačkoj, gde se gradila fabrika auto-guma B. F. Goodrić u Koblencu. Za vreme boravka u Nemačkoj sam putovao, gledao, učio i upoređivao. Divio se čistoći, cveću, travnjacima, arhitekturi, novim zgradama, a ipak starim. Sećam se nove zgrade u kojoj se rodio slikar, umetnik Albreht Direr (Nirmberg 1471–1528). Kolega Nemac mi pokazuje zgradu s ponosom. Zapamtio sam rečenicu „Vidi, porušena je za vreme rata, ali smo je podigli da izgleda isto kao stara i na istom mestu”.

Papić veli da je tada počeo da razmišlja o našoj nemarnosti ili kako lako zaboravljamo ljude ili događaje koji su, ma koliko malo ili mnogo, doprineli da budemo ono što jesmo.

– A ima bezbroj takvih ljudi i događaja vrednih da se pamte i sačuvaju i potomstvu predaju u nasleđe – naglašava Papić. – Razmišljam kako se drugi trude da podignu ono što je porušeno tako da bude kao pre, a mi dozvoljavamo da vreme učini svoje. Boravak u Evropi, u blizini Jugoslavije, kuće koje se ni danas nisam odrekao, dali su mi mogućnost da dolazim u posetu i da uspostavim bliske odnose s kolegama, prijateljima, rodbinom. Postao sam neka vrsta dvojnog ambasadora Jugoslavija–Amerika–Jugoslavija. Akron, gde sam se nastanio, jeste industrijski grad, srednji po veličini, ali važan za proizvodnju auto-guma. Zvali su ga „svetskom prestonicom” gumarske industrije. U to vreme ovde su bile fabrike Gooddžear, Goodrić, Firestone, Seiberling, General Tire i neke manje firme, s više od 50.000 radnika – Nemci, Italijani, Mađari, Srbi, Hrvati, Slovaci, Poljaci… Na poslu smo svi bili službenici, Amerikanci, ali za vreme vikenda velika većina se sastajala sa „svojima” po društvenim klubovima, crkvenim salama, nacionalnim restoranima ... Tu smo se svi osećali, pogotovo mi novodošli, kao kod kuće. Za nas, Srbe, bila je tu srpska crkva, hor, udruženje žena Kolo srpskih sestara – znači, imali smo molitvu, pesmu, igru i domaću hranu, pored šaha, karata, domina i fudbalu. Zahvaljujući crkvi i tim organizacijama, ljudi su se upoznali, sprijateljili i ostali privrženi, ne samo lokalnim crkvenim organizacijama već i zemlji koju su napustili.

Naš sagovornik dodaje da nije bilo projekta u zemlji da narod iz SAD nije priskočio u pomoć – zemljotres u Skoplju, Makarskoj, zidanje crkava u Slavoniji, Krajini (Jasenovac, Glina), pomoć manastirima u Sremu, Šumadiji, pomoć Hilandaru, pa onda zidanje velelepne Crkve Svetog Save na Vračaru, pomoć postradalima i smeštaj mnogih nepravedno izgnanih za vreme i posle nesrećnih ratova devedesetih godina prošlog veka.

– Kao što smo uvek bili spremni da pomažemo projekte u Srbiji, tako smo pomagali i ovde širom Amerike i Kanade u podizanju crkava, manastira, kao i druge projekte – dodaje Kosta M. Papić. – Pripadajući nacionalnim organizacijama, bolje reći, patriotskim, posećuju se kolonije, kako one u „komšiluku”, tako i one udaljenije. Ljudi se upoznaju, sprijatelje i, maltene, znaju kako koji diše. U takvim okolnostima nije teško dobiti podršku za nešto što je od zajedničkog interesa i ima dugotrajnu vrednost.

Klivlend – mesto na severu države Ohajo, na jezeru Iri, u 19. veku postaje, zbog položaja, industrijski grad. Privukao je sve moguće nacionalnosti, odnosno ljude koje su radili najviše po fabrikama za proizvodnju čelika i, razume se, u pratećoj industriji. Tu su Nemci, Italijani, Slovenci, Poljaci, Rumuni, Rusi, Grci, Srbi, Hrvati, Kinezi i mnogi, mnogi drugi. Među njima je često dolazilo do nacionalnih trvenja, netrpeljivost... Po Papićevim rečima, originalna ideja je bila da se svi pretope u jednom loncu, da svi osećaju jedno isto i da svi postanu Amerrikanci. Ipak, nije išlo glatko kao što je zamišljeno. Ljudi se nisu poznavali, sumnjali su jedni u druge i nisu hteli da se odriču nečega što ih je vezivalo za prijatelje i rodbinu u starom kraju, kao i za zemlju i familiju koju su ostavili. Kao izlaz iz neprijatnih scena prešlo se na negovanje donetih kulturnih vrednosti u nadi da će to upoznati i zbližiti razne grupacije i nacionalnosti u jednu zajedničku, a da će ipak sačuvati vrednosti koje su donete pre ne tako davno.

Porodična kuća Mileve Marić Ajnštajn u Kisačkoj 20 stavljena je pod zaštitu 2005. godine. Tri decenije pre toga, povodom stogodišnjice njenog rođenja, 19. decembra 1975. godine, postavljena je spomen-ploča. Ona je, nažalost, bila česta meta vandala, a kasnije je i ukradena. Ove godine, 1. februara, postavljena je nova info-tabla na kući gde je Mileva Marić-Ajnštajn deo života provela u Novom Sadu. Postoje naznake da će se u toj kući vremenom urediti spomen-soba, odnosno muzejski depandans o poznatom naučničkom paru.

– Iz tih previranja rodila se ideja da se u „Džon D. Rokfeler parku”, koji se prostire neka tri kilometra, od jezera Iri na severu do Univerzitetske četvrti, napravi kulturna bašta u kojoj će razne nacionalnosti naći mali kutak koji će da predstavlja ono što je specifično obeležje za dotičnu naciju i koje će pokazati svima ko su oni i kakve su vrednosti  za sobom ostavili. Očekivalo se da će kroz takvo upoznavanje doći do boljeg razumevanja među narodima, koje će imati kao rezultat slogu i prijateljstvo.

Ubrzo niču nacionalne bašte u kojima je danas zastupljeno više od 30 nacija. U centralnom delu parka je bista devojke „Miš Libertdž”, koja predstavlja „mir kroz uzajamno razumevanje”. Ispred biste je urna u koju su stavljeni grumeni zemlje zastupljenih naroda i izmešani kao simbol jedinstva. U takvoj bašti su i Srbi bili zastupljeni od 1934. godine, udružujući se u postojeću Slovenačku baštu. To je bio Jugoslovenski kutak, predstavljen bistama vladike Njegoša (Srbija), biskupa Štrosmajera (Hrvatska) i biskupa Barage (Slovenija). Kada se država Jugoslavija devedesetih godina raspala, Jugoslovenska bašta postaje Slovenačka, kao što je originalno i bila.

Međutim, nije dugo trajalo i već 2006. godine, zahvaljujući zauzimanju Aleksandra Mačeskog, Srbina, u to vreme predsednika i urednika novina Cleveland Plain Dealer, dobija se jedno parče zemljišta u parku da bi se tu stvorila Srpska bašta u sklopu drugih nacionalnosti. Mačeski je uspeo da okupi svoje prijatelje i da zainteresuje Srbe, ne samo iz Klivlenda nego i iz drugih delova Amerike. Prilozi su počeli da stižu i danas imamo „Srpski kulturni park” u sklopu mnogih nacija.

– Počelo se s ikonom Svetog Save, jer svi smatramo da smo s njime stupili na svetsku pozornicu u dalekom 13. veku, i bezbroj srpskih crkava i na američkom kontinentu je posvećeno baš tom svetitelju. Granitna ploča sa četiri slova S nas podseća ili opominje na našu izreku, koju često spominjemo ali gotovo nikako ne upražnjavamo – Samo sloga Srbina spasava.  Kako su prilozi dolazili, tako su dodavane nove biste. Motorna snaga u celom projektu i najverovatnije najviše zasluga pripada Aleksandru Mačeskom. On je znao da nas zainteresuje za taj projekat, a posle toga je sve išlo relativno lako. Mi smo malo čudna sorta ljudi. Ako tražiš nešto od nas – možda ćeš dobiti, a možda i nećeš, ali ako objasniš zbog čega tražiš, dobićeš više nego što si očekivao. Bar tako je bio i moj slučaj. Kada je taj isti Aleks Mačeski spomenuo da bi u parku trebalo da se postavi i spomenik ženi – Milevi Marić Ajnštajn, meni je odmah došla u sećanje slika sada trošne kuće Milevinog oca, u mom starom komšiluku, u Novom Sadu, naše nenamerne ravnodušnosti prema prošlosti ili zasluženim ličnostima. Setih se i novopodignute zgrade gde je živeo Direr i obećam da ću doprineti da se podigne spomenik ženi naučnici, zapostavljenoj u životu i maltene zaboravljenoj. Uostalom, možda je njen otac znao moga dedu. Bili su komšije, a naš narod kaže – Bog pa komšija.

Aleksandra Brzak