Још су ту скривени трагови Јерменске цркве 

Забележено је да је већ 1741. године у Шанцу било више од 150 Јермена и да су две године касније одлучили да подигну посебан храм, а одобрење су затражили од Калочке бискупије. Изградња је напредовала брзо пошто је темељ постављен у мају 1746. године, а у новембру су били завршени груби грађевински радови

Планови о изградњи цркве се чувају у градском Архиву, а директор те установе Петер Ђурђев појашњава да је црква подигнута 1748. године те да је страдала у бомбардовању 12. јуна 1849. године. Помоћ за обнављање цркве дала је знаменита новосадска добротворка Марија Трандафил.

– Последњи свештеник, а уједно и бискуп у Јерменској цркви био је др Гаврил Меневишијан, родом из Цариграда, који је свештеничку службу обављао од 1913. до своје смрти 14. новембра 1939. године – каже Ђурђев.  – Интересантно је да су тада новине забележиле да Јерменска црква има само једног верника, супругу Hoyikе Захаријана. Због тога што је та богомоља једино историјско сведочење о боравку те заједнице у нашем граду, 1951. године је стављена под заштиту, која је осам година касније скинута због изградње Булевара Маршала Тита, односно садашњег Булевара Михајла Пупина. На њеном месту данас стоји обележје (хачкар) које је израђено од камена вулканског порекла из Јерменије.

Одлуком управе, Град је део мобилијара Јерменске цркве, пре рушења, предао Музеју града на чување. Ипак, Петер Ђурђев каже да многи Новосађани не знају да се делови цркве још могу наћи у нашем граду.

– На основу истражиавња музејске саветнице Љиљане Лазић, зна се да су надгорбни споменици с јерменског гробља искоришћени за израду шеталишних стаза у Дунавком парку и на Петроварадинској тврђави – открива Ђурђев, и додаје да су крајем осамдесетих година прошлог века поломљене плоче искоришћене и за поплочавање платоа око споменика народног трибуна Светозара Милетића, али да се након протеста појединих новосадских кустоса одустало од тога.

С. Ковач