Импресије свежег Новосађанина Џозефа Мандрусјака, тренера хокеја: Град лепих жена

Очекивано, обичан свет преко Атлантика, због велике сличности у изговору, махом не разликује појмове „Сербиа“ и „Сибериа“. Но, Џо није отишао тамо где је Стаљин некада слао „непослушне“ на преваспитавање, већ преко организације „Хокеј без граница“ минулог октобра стигао у Нови Сад. Ту градској дечурлији открива чари и тајне најбрже игре на свету, јер овдашњи свет, генетски и традиционално окренут лопташким спортовима, у хокеју на леду није дорастао не само водећим светским нацијама (то су, поред Канађана, и Руси, Амери, Чеси, Словаци и Скандинавци), већ ни другом хокејашком ешалону. Но, такмичарски дух и доза пргавости оних изниклих на овим просторима остављају могућност да у будућности макар приђемо неки корак ближе хокејашкој елити. У томе ће младим Новосађанима помоћи Џозеф Мандрусјак (28). А све је почело на први поглед безазлено...

- Имао сам три опције: да бирам између Босне и Херцеговине, Литваније и Србије. Нисам много знао ни о једној земљи, а изабрао Нови Сад кад сам видео да је хала где су тренинзи врло близу центра, што је велика предност. Често су спортски комплекси на периферији или ван града и свакодневно се губи доста времена у путу. Није тако у Новом Саду и то је преломило - уз осмех констатује Џо.

Тако је за овдашње прилике невероватно кишног октобра, Џо постао Новосађанин и тренер млађаних хокејаша клуба „НС Старс“. С обзиром на украјинске корене и да је на почетку школовања у Канади учио језик својих предака, понешто од српског је чак разумео или смисао наслућивао. У међувремену киша је престала да пада, али Џоа су чекали сусрети са културолошким разликама у односу на земљу из које долази.

- Прво ми није било јасно зашто се овде користе два писма? - каже Џо, мислећи на ћирилицу и латиницу, те широм отворених очију и са осмехом слуша да овдашња паства од седам до 107 може „ладно“ да чита и мешавину оба писма. Али, то је био само почетак његових запажања.  - Овде много више људи говори енглески него што сам очекивао. Саобраћај зна бити прилично луд! Допада ми се центар града и ту проводим највише слободног времена. Новосађанке су веома лепе! Овде много људи пуши, а сви пију кафу по цео дан, без обзира које је време - запазио је Џо неке од универзалних балканских карактеристика.

А једна од њих је и да је често сврсисходније познавати некога него знати нешто. Чињеницу да понекад систем функционише мање по правилима и параграфима, а више на „дођем ти - дођеш ми“, Џо дефинише на следећи начин:

- Људи су овде, чини ми се, више упућени једни на друге, него на посао. Такође, врло су љубазни и предусретљиви, гостољубиви - констатује млади Канађанин из савезне државе Алберте, уз напомену да овдашњи становници више времена проводе ван куће него у њој, за разлику од родног му краја. То и није чудно, јер у Алберти је сада и преко -20, па Џо вели да је за њега у Новом Саду, у климатском смислу, тренутно пролеће.

Међу овдашњом млађаријом Џо увиђа да хокејашких талената и те како има. У „НС Старсу“ има деце која имају потенцијал да постану хокејашке звезде, али ... У Канади је хокеј на далеко вишем нивоу, много озбиљније се схвата, мнооого се више улаже у њега, на високом је професионалном нивоу. Хокеј је, каже, свуда скуп.

- Одлично је што овде град омогућава спортистима коришћење дворана и такав приступ много олакшава ствари. У Канади родитељи све плаћају - вели Џо. У Србији, генерално, хокејашка база није велика као у Северној Америци, где далеко више деце тренира овај спорт са великом жељом да направи професионалну каријеру, као што је овде фудбал у првом плану. Ипак, у готово свакој селекцији увиђам да једно или двоје деце има велики таленат и шансу за лепу каријеру.

Џоу се чак допада то што овом леденом спорту ми приступамо топлије и опуштеније, што се актери на свим нивоима друже и међусобно помажу, без суровости и притиска коју носи суви професионализам. Није увек све у новцу и каријеризму...

Клуб „НС Старс“ има пет млађих категорија, од 8 до 16 година, са којима се врло лепо и стручно ради. Категорије У8 и У10 су развојне, а оне до 12, 14 и 16 година такмичарске. Ентузијазму и енергији клупских тренера, клинаца и њихових родитеља придодата је и стручност Мандрусјака. Међу талентованом децом са којом ради стасавају будући хокејаши који за коју годину могу бити окосница сениорског тима, што је план клуба. Иначе, тренутно само два клуба у Србији имају сениоре, „Црвена звезда“ и „Војводина“.

        Душан Кнежић