Impresije svežeg Novosađanina Džozefa Mandrusjaka, trenera hokeja: Grad lepih žena

Očekivano, običan svet preko Atlantika, zbog velike sličnosti u izgovoru, mahom ne razlikuje pojmove „Serbia“ i „Siberia“. No, Džo nije otišao tamo gde je Staljin nekada slao „neposlušne“ na prevaspitavanje, već preko organizacije „Hokej bez granica“ minulog oktobra stigao u Novi Sad. Tu gradskoj dečurliji otkriva čari i tajne najbrže igre na svetu, jer ovdašnji svet, genetski i tradicionalno okrenut loptaškim sportovima, u hokeju na ledu nije dorastao ne samo vodećim svetskim nacijama (to su, pored Kanađana, i Rusi, Ameri, Česi, Slovaci i Skandinavci), već ni drugom hokejaškom ešalonu. No, takmičarski duh i doza prgavosti onih izniklih na ovim prostorima ostavljaju mogućnost da u budućnosti makar priđemo neki korak bliže hokejaškoj eliti. U tome će mladim Novosađanima pomoći Džozef Mandrusjak (28). A sve je počelo na prvi pogled bezazleno...

- Imao sam tri opcije: da biram između Bosne i Hercegovine, Litvanije i Srbije. Nisam mnogo znao ni o jednoj zemlji, a izabrao Novi Sad kad sam video da je hala gde su treninzi vrlo blizu centra, što je velika prednost. Često su sportski kompleksi na periferiji ili van grada i svakodnevno se gubi dosta vremena u putu. Nije tako u Novom Sadu i to je prelomilo - uz osmeh konstatuje Džo.

Tako je za ovdašnje prilike neverovatno kišnog oktobra, Džo postao Novosađanin i trener mlađanih hokejaša kluba „NS Stars“. S obzirom na ukrajinske korene i da je na početku školovanja u Kanadi učio jezik svojih predaka, ponešto od srpskog je čak razumeo ili smisao naslućivao. U međuvremenu kiša je prestala da pada, ali Džoa su čekali susreti sa kulturološkim razlikama u odnosu na zemlju iz koje dolazi.

- Prvo mi nije bilo jasno zašto se ovde koriste dva pisma? - kaže Džo, misleći na ćirilicu i latinicu, te širom otvorenih očiju i sa osmehom sluša da ovdašnja pastva od sedam do 107 može „ladno“ da čita i mešavinu oba pisma. Ali, to je bio samo početak njegovih zapažanja.  - Ovde mnogo više ljudi govori engleski nego što sam očekivao. Saobraćaj zna biti prilično lud! Dopada mi se centar grada i tu provodim najviše slobodnog vremena. Novosađanke su veoma lepe! Ovde mnogo ljudi puši, a svi piju kafu po ceo dan, bez obzira koje je vreme - zapazio je Džo neke od univerzalnih balkanskih karakteristika.

A jedna od njih je i da je često svrsishodnije poznavati nekoga nego znati nešto. Činjenicu da ponekad sistem funkcioniše manje po pravilima i paragrafima, a više na „dođem ti - dođeš mi“, Džo definiše na sledeći način:

- Ljudi su ovde, čini mi se, više upućeni jedni na druge, nego na posao. Takođe, vrlo su ljubazni i predusretljivi, gostoljubivi - konstatuje mladi Kanađanin iz savezne države Alberte, uz napomenu da ovdašnji stanovnici više vremena provode van kuće nego u njoj, za razliku od rodnog mu kraja. To i nije čudno, jer u Alberti je sada i preko -20, pa Džo veli da je za njega u Novom Sadu, u klimatskom smislu, trenutno proleće.

Među ovdašnjom mlađarijom Džo uviđa da hokejaških talenata i te kako ima. U „NS Starsu“ ima dece koja imaju potencijal da postanu hokejaške zvezde, ali ... U Kanadi je hokej na daleko višem nivou, mnogo ozbiljnije se shvata, mnooogo se više ulaže u njega, na visokom je profesionalnom nivou. Hokej je, kaže, svuda skup.

- Odlično je što ovde grad omogućava sportistima korišćenje dvorana i takav pristup mnogo olakšava stvari. U Kanadi roditelji sve plaćaju - veli Džo. U Srbiji, generalno, hokejaška baza nije velika kao u Severnoj Americi, gde daleko više dece trenira ovaj sport sa velikom željom da napravi profesionalnu karijeru, kao što je ovde fudbal u prvom planu. Ipak, u gotovo svakoj selekciji uviđam da jedno ili dvoje dece ima veliki talenat i šansu za lepu karijeru.

Džou se čak dopada to što ovom ledenom sportu mi pristupamo toplije i opuštenije, što se akteri na svim nivoima druže i međusobno pomažu, bez surovosti i pritiska koju nosi suvi profesionalizam. Nije uvek sve u novcu i karijerizmu...

Klub „NS Stars“ ima pet mlađih kategorija, od 8 do 16 godina, sa kojima se vrlo lepo i stručno radi. Kategorije U8 i U10 su razvojne, a one do 12, 14 i 16 godina takmičarske. Entuzijazmu i energiji klupskih trenera, klinaca i njihovih roditelja pridodata je i stručnost Mandrusjaka. Među talentovanom decom sa kojom radi stasavaju budući hokejaši koji za koju godinu mogu biti okosnica seniorskog tima, što je plan kluba. Inače, trenutno samo dva kluba u Srbiji imaju seniore, „Crvena zvezda“ i „Vojvodina“.

        Dušan Knežić