Добро дошла, Катарина Велика
Док покушавам да смислим о чему бих то могла да пишем, а да испоштујем услов да, како кажу, у свом стилу не будем цинична ни критична, чујем тактове Ђолетове песме „Неки нови клинци” и спонтано одлучујем да ово „Добро јутро” приватизујем и лепе вести поделим са свима.
Наиме, пре седам дана у мој живот „ушетала” је Катарина Велика (55 центиметара дуга и 3.650 грама тешка), чиме сам по други пут понела ласкаву титулу – њено величанство тетка. Да радост буде већа, истог дана, 6. фебруара, 41 годину раније рођен је њен тата, а мој мали бата. И нек онда неко каже да живот не пише романе. Значајну вест саопштио је сав важан Коста, како то само поносни двоипогодишњи брат може: „Добио сам бебу Катајину”.
Весеље је, у духу Ивкове славе, трајало неколико дана, што не чуди имајући у виду да је месец и по дана пре Костиног рођења завршено ванредно стање, а на снази било обавезно ношење маски. Дружења су, не поновило се, организована по угледу на балове под маскама, а малишанима смо вероватно личили на ninyе. Срећа моја па се Коста тога не сећа, иначе би ме сад звао кека ninya, што је ипак боље него тетка коњ, како је мени драгу особу назвао братић у дупке пуном биоскопу.
Јована Вукашиновић