Dobro došla, Katarina Velika
Dok pokušavam da smislim o čemu bih to mogla da pišem, a da ispoštujem uslov da, kako kažu, u svom stilu ne budem cinična ni kritična, čujem taktove Đoletove pesme „Neki novi klinci” i spontano odlučujem da ovo „Dobro jutro” privatizujem i lepe vesti podelim sa svima.
Naime, pre sedam dana u moj život „ušetala” je Katarina Velika (55 centimetara duga i 3.650 grama teška), čime sam po drugi put ponela laskavu titulu – njeno veličanstvo tetka. Da radost bude veća, istog dana, 6. februara, 41 godinu ranije rođen je njen tata, a moj mali bata. I nek onda neko kaže da život ne piše romane. Značajnu vest saopštio je sav važan Kosta, kako to samo ponosni dvoipogodišnji brat može: „Dobio sam bebu Katajinu”.
Veselje je, u duhu Ivkove slave, trajalo nekoliko dana, što ne čudi imajući u vidu da je mesec i po dana pre Kostinog rođenja završeno vanredno stanje, a na snazi bilo obavezno nošenje maski. Druženja su, ne ponovilo se, organizovana po ugledu na balove pod maskama, a mališanima smo verovatno ličili na ninye. Sreća moja pa se Kosta toga ne seća, inače bi me sad zvao keka ninya, što je ipak bolje nego tetka konj, kako je meni dragu osobu nazvao bratić u dupke punom bioskopu.
Jovana Vukašinović