U OVOJ PORODIČNOJ RADIONICI NASTAJU NAJLEPŠI ŠEŠIRI U VOJVODINI Materijali iz Italije i iskustvo dugo čitav jedan vek
Ručno oblikovani šeširi nisu samo modni detalji, oni su svedoci istorije, ličnosti i nosioci tradicije. U doba mašina i masovne proizvodnje, ko su ljudi koji biraju da neguju kulturu ovog zanata i sačuvaju ga od zaborava?
Sa tradicijom koja datira od 1927. godine, prodavnica „Šeširi i kape Kovač”, čiji je osnivač Stevan Kovač, već 97 godina čuva tajnu starog zanata koji je postao retkost u savremenom svetu. Ana Filipović, šeširdžija čije ruke više od dve decenije vešto oblikuju umetnost pravljenja šešira, nasledila je posao od svog oca, postavši treća generacija majstora u svojoj porodici.
– Svoj sam zanat upotpunila kada sam krenula da pravim i kape, to je potpuno drugačiji zanat, kapara kod nas više i nema, ali meni znači, jer kada ne prodam šešir, prodam kapu – rekla je Ana i dodala kako je u Srbiji sve teže održati ovaj zanat.
Kao i svaki posao koji ide u korak sa vremenom, proces pravljenja šešira menjao se kroz godine.
U vreme kada su šeširi bili neizostavni deo odevanja, Vojvodina je bila kolevka očuvanja kulture i njihovog nošenja, danas međutim to nije slučaj.
–Radim sa istim kalupima kojima su radili moj deda i otac, oni se nisu menjali, ali materijali su se promenili, sastav, održavanje. Teško je i doći do materijala, ja svoje naručujem najčešće iz Italije – kaže naša sagovornica.
Pravljenje šešira zahteva preciznost i strpljenje, a Ana svoj proces započinje tako što prvenstveno izabere nekoliko kalupa i na njih stavlja odabrani materijal, najčešće vunu ili filc. Kako bi se postigao željeni oblik, svaki detalj mora biti savršeno ispeglan, šeširi se ostavljaju da bi se osušili, a na samom kraju se seče obod i dobija konačan proizvod.
– Ovaj posao je sezonski i uvek kroz šalu kažem, ako želiš da ti krene u životu, otvori šeširdžisku radnju, prošetaj gradom i reci mi ko nosi šešir? Moje najčešće mušterije su muzičari i glumci koji kupuju šešire za predstave i koncerte – priča Ana.
U vreme kada su šeširi bili neizostavni deo odevanja, Vojvodina je bila kolevka očuvanja kulture i njihovog nošenja, danas međutim to nije slučaj.
– Sećam se kada sam bila dete i gledala tatu kako radi, najviše je posla bilo pred praznike, sada toga više nema – prisetila se Ana i napomenula da danas ručno izrađeni šeširi koštaju od šest hiljada dinara, te se ljudi okreću jeftinijim varijantama.
Iako su šeširi postali retkost na ulicama, zanat pravljenja koji je prepoznatljiv kroz generacije i dalje živi kroz zanatlije kao što je Ana Filipović. Kroz pažljive ruke majstora ovaj zanat uspeva da odoli izazovima modernog društva i ostane simbol preciznosti, posvećenosti i umetnosti koja se ne zaboravlja.
M. Ćirić
Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
