ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ Некад вашариште, сада најлепши градски парк
Дунавски парк – оаза од готово 34.000 квадратних метара у центру града, надомак реке – у којој обитава преко 250 биљних врста под окриљем Републичког завода за заштиту природе, као своју годину рођења може да сматра 1895. будући да је управо тада почело уређење велике ливаде на којој су се до тада одржавали велики годишњи вашари.
Најпре је на простору испред тадашње Судске палате засејана трава, посађено дрвеће и направљене земљане стазе, док је 1912. године постављена скулптура „Нимфе”, рад новосадског вајара Ђорђа Јовановића. Већ тада се у централном делу парка налазило језеро са малим острвом „Ержебет” у средини и жалосном врбом, засађеном у спомен на аустроугарску царицу која је убијена 1989. године. Оно се повремено порибљавало, а генерално је реконструисано 1978. године.
Преуређење према пројекту инжењера др Ратибора Ђорђевића, којим је Дунавски парк добио данашњи изглед, завршено је у недељу, 28. априла 1957. године, а у врло лепо вештачко језеро са водоскоком одмах су се уселили лабудови из суботичког Зоолошког парка, правећи „друштво” новој скулптури – срни вајара Јована Солдатовића. Отварању је присуствовало 200 деце, пише хроничар Владимир Врговић, а под окрњеном салетлом свирала је војна блех музика. Суграђани су се обрадовали преуређеном Дунавском парку, али је било и незадовољника. Како су, због језера, неке стазе измењене у правцу Соколски дом – Лоле Рибара, а уз булевар додате нове, један од њих се жалио у „Дневнику” да оне продужавају пешачку руту запосленима, а било је и оних који су мислили да је читав подухват бацање новца! Свакако да је хлад стабала пријао те године, будући да је 8. јула забележено 37,8 Целзијусових степени у хладу, а 14. августа чак 39,2.
Средином јуна 1958. завршено је реновирање фонтане са бронзаном фигуром „Девојка са рогом изобиља” из 1912. године, а крајем маја 1959. постављени су рефлектори, ни мање ни више него у крошње дрвећа, јер је до те године парк ноћу био у потпуном мраку, што није сметало једино младим љубавним паровима.
И поред многих клупа на којима се може предахнути, чини се да је посетиоцима, посебно најмлађим, најудобније у бронзаном крилу чика Ђуре Јакшића, раду Јована Солдатовића, постављеном 1982. године. Занимљиво је да истоветни споменик имају и Београђани, испред песникове куће у Скадарлији, али су га ипак добили после нас – 1990. године.
С. М-ћ