Буђење пролећа на Камењару

Нови Сад, на срећу својих становника, у непосредној близини има и равницу и шуму и реку. А када смо код Дунава, једно од омиљених викендашких насеља свакако је Камењар.

На долми, пут поменутог насеља, није било саобраћајне гужве. Испоставиће се касније да и у самом насељу још увек влада заоставштина зимског сна: мир и тишина. Многе куће и викендице чекају власнике и пролећно претресање за сезону која пуним плућима почиње обично с првомајским празницима. Они најоданији становници Камењара јеже се на помен викендаша. Имају, тако, обичај да кажу: „Дођу суботом, испеку и поједу роштиљ, а већ их ни у недељу нема, макар да судове оперу.”

Ипак, има и оних који су лепо мартовско преподне искористили радно уз реку. Није то онај „о-рук”, ударнички темпо. Напротив, брачни пар Јозић натенане је сређивао баштенски намештај и простор око кућице да би још лепше дане спремно дочекао за башкарење на сунцу.

– Обожавам овај период када Камењар још није препун викендаша – каже госпођа Јозић, док у ритму, који успоставља по сопственој вољи, шмиргла дрвене површине сточића и столица. – Мир, тишина, спој шуме и воде потпуно ме одморе од градске свакодневице и угоститељског посла којим се бавимо. А посебно волим да читам у овом амбијенту.

Њен супруг шацује Дунав, надајући се да овог пролећа неће имати проблем с високим водостајем.

– Прошле године купили смо овај плац и очекујемо да овог лета уживамо у сојеници, погледу ка сремској страни, а могуће је да ћу који пут и забацити удицу – каже гос’н Јозић, коме је јучерашњу идилу донекле покварила неисправна бравица на гепеку аутомобила.

Ту, успут, срели смо три генерације у шетњи. Бака Олга Савић стигла је из Беочина да обиђе снају и унуке Доротеју и Дарију.

– Мени је Дунав и у Беочину близу, али ми је овде, некако, лепше – рекла нам је задовољно бака. – Обожавам лагане шетње с унукама и снајом, па кад год ми се укаже прилика, скокнем да их посетим.

Било је и оних који нипошто нису желели да им се помиње име, а о фотографисању да и не говоримо. Разочарали су се, кажу, у новинаре, али и у све чешће гласине да ће у делу на којем су им постављене камп-приколице, град почети нешто да гради. С разлогом се, зато, плаше рушења и селидбе. Кажу да је овде, иначе, тешко наћи слободан плац. Ипак, упорни шетачи набасаће на понеку викендицу оглашену за продају.

Они запослени, једва су и јуче дочекали получасовну паузу. Уместо да су се завукли у неки кафић или објекат брзе хране, тројица другара из Ветерника, Цвијетин, Александар и Данијел, одлучили су да предахну уз пивце, у природи, поред реке.

Скривена башта



Између некадашњег корита Дунава, где је сада колски пут и долме, налази се Хагла, која се зими обично заледи, те деци пружа неописиве радости клизања. Лети се ту уче прве пецарошке цаке, а у ово пролећно доба, појединци су се досетили и у скривеном кутку, тик уз воду, посејали баште. Покоја лањска главица купуса дочекала је зелену салату и млади лук, у нади да ће их убрати онај ко их је ту и посадио.

– Лети често долазимо на Камењар, волимо да пређемо и на Мачков спруд, а у оваквим приликама лепше нам је да скокнемо до Дунава и избистримо главу. Истина, лепше је лети, када овде има много девојака – уз осмех рекоше младићи, припремајући се за наставак посла.

Камењар „Један” броји око 400 викендица, а четрдесетак објеката има власнике који такорећи целу годину проводе ту. Једна од њих је и Марица Богосављевић, рођена Sanyaklijka, коју је животни пут довео у Нови Сад. Упркос почетном неповерењу, њена срдачност брзо је доспела у први план.

– Тридесетак година смо проводили на Камењару, а од када сам постала удовица, овде живим – каже Марица, чији пас Цезар, попут газдарице, од љутитог чуваркуће, брзо показује своју добронамерност и жељу за игром. – Имам троје унучади па смо се определили за пасмину кане корсо која воли децу.

Марица каже да је прво што је с буђењем пролећа чека на Камењару рад у лепо уређеној башти, окруженој воћкама: шљивом, дуњом, јабуком и крушком. И док нас нуди кафом, сећања јој сежу до трагедије коју само живот може да режира: пре неколико година утопио јој се 23-годишњи син Дарко, у покушају да спасе друга који се давио у Хагли. На трен је завладао мук, а онда нас је поглед у ауто који се управо паркирао испред куће вратио у садашњост: у госте су Марици стигли ћерка и унук Вукашин. Довољан разлог да се погледа у будућност, коју, осим Вукашина, чине и његове две млађе сестрице. Најдражи гости су, као и увек, стигли пуних руку да „бака не остане ни гладна ни жедна”.

Многе улице на Камењару и даље дремају зимским сном. Тек покоји аутомобил, принуђен да крене заобилазницом због радова на долми, поремети тај спокој Камењара. Улице Маршала Тита, Дунавска обала, Сојеничка, Лабудова, Печурка, Стари шор... још неколико дана у тишини ће спремно чекати своје домаћине и њихове госте. А већ за викенд, када метеоролози најављују и читавих 20 степени, Камењар ће врвети од дечје граје, песме и увек примамљивог мириса рибље чорбе из котлића и распаљеног роштиља. А онда све опет, изнова, до неког новог викенда.

Сава Савић

Печурка чека Штрумпфове



Викенд-насеље Камењар обилује грађевинама разних фела. Једна од кућица својим изгледом и обликом, упркос томе што још није завршена, привлачи пажњу пролазника. Кућа-печурка полако ниче и поприма све јасније обрисе. Када буде готова, преостаће само да се „штрумпфови” уселе и журка ће моћи да почне. Нема сумње да ће се том дану највише обрадовати малишани јер због њих се кућа-печурка и подиже, мада ни мамама и татама неће бити проблем да се снађу под њеним кровом.