Buđenje proleća na Kamenjaru

Novi Sad, na sreću svojih stanovnika, u neposrednoj blizini ima i ravnicu i šumu i reku. A kada smo kod Dunava, jedno od omiljenih vikendaških naselja svakako je Kamenjar.

Na dolmi, put pomenutog naselja, nije bilo saobraćajne gužve. Ispostaviće se kasnije da i u samom naselju još uvek vlada zaostavština zimskog sna: mir i tišina. Mnoge kuće i vikendice čekaju vlasnike i prolećno pretresanje za sezonu koja punim plućima počinje obično s prvomajskim praznicima. Oni najodaniji stanovnici Kamenjara ježe se na pomen vikendaša. Imaju, tako, običaj da kažu: „Dođu subotom, ispeku i pojedu roštilj, a već ih ni u nedelju nema, makar da sudove operu.”

Ipak, ima i onih koji su lepo martovsko prepodne iskoristili radno uz reku. Nije to onaj „o-ruk”, udarnički tempo. Naprotiv, bračni par Jozić natenane je sređivao baštenski nameštaj i prostor oko kućice da bi još lepše dane spremno dočekao za baškarenje na suncu.

– Obožavam ovaj period kada Kamenjar još nije prepun vikendaša – kaže gospođa Jozić, dok u ritmu, koji uspostavlja po sopstvenoj volji, šmirgla drvene površine stočića i stolica. – Mir, tišina, spoj šume i vode potpuno me odmore od gradske svakodnevice i ugostiteljskog posla kojim se bavimo. A posebno volim da čitam u ovom ambijentu.

Njen suprug šacuje Dunav, nadajući se da ovog proleća neće imati problem s visokim vodostajem.

– Prošle godine kupili smo ovaj plac i očekujemo da ovog leta uživamo u sojenici, pogledu ka sremskoj strani, a moguće je da ću koji put i zabaciti udicu – kaže gos’n Jozić, kome je jučerašnju idilu donekle pokvarila neispravna bravica na gepeku automobila.

Tu, usput, sreli smo tri generacije u šetnji. Baka Olga Savić stigla je iz Beočina da obiđe snaju i unuke Doroteju i Dariju.

– Meni je Dunav i u Beočinu blizu, ali mi je ovde, nekako, lepše – rekla nam je zadovoljno baka. – Obožavam lagane šetnje s unukama i snajom, pa kad god mi se ukaže prilika, skoknem da ih posetim.

Bilo je i onih koji nipošto nisu želeli da im se pominje ime, a o fotografisanju da i ne govorimo. Razočarali su se, kažu, u novinare, ali i u sve češće glasine da će u delu na kojem su im postavljene kamp-prikolice, grad početi nešto da gradi. S razlogom se, zato, plaše rušenja i selidbe. Kažu da je ovde, inače, teško naći slobodan plac. Ipak, uporni šetači nabasaće na poneku vikendicu oglašenu za prodaju.

Oni zaposleni, jedva su i juče dočekali polučasovnu pauzu. Umesto da su se zavukli u neki kafić ili objekat brze hrane, trojica drugara iz Veternika, Cvijetin, Aleksandar i Danijel, odlučili su da predahnu uz pivce, u prirodi, pored reke.

Skrivena bašta



Između nekadašnjeg korita Dunava, gde je sada kolski put i dolme, nalazi se Hagla, koja se zimi obično zaledi, te deci pruža neopisive radosti klizanja. Leti se tu uče prve pecaroške cake, a u ovo prolećno doba, pojedinci su se dosetili i u skrivenom kutku, tik uz vodu, posejali bašte. Pokoja lanjska glavica kupusa dočekala je zelenu salatu i mladi luk, u nadi da će ih ubrati onaj ko ih je tu i posadio.

– Leti često dolazimo na Kamenjar, volimo da pređemo i na Mačkov sprud, a u ovakvim prilikama lepše nam je da skoknemo do Dunava i izbistrimo glavu. Istina, lepše je leti, kada ovde ima mnogo devojaka – uz osmeh rekoše mladići, pripremajući se za nastavak posla.

Kamenjar „Jedan” broji oko 400 vikendica, a četrdesetak objekata ima vlasnike koji takoreći celu godinu provode tu. Jedna od njih je i Marica Bogosavljević, rođena Sanyaklijka, koju je životni put doveo u Novi Sad. Uprkos početnom nepoverenju, njena srdačnost brzo je dospela u prvi plan.

– Tridesetak godina smo provodili na Kamenjaru, a od kada sam postala udovica, ovde živim – kaže Marica, čiji pas Cezar, poput gazdarice, od ljutitog čuvarkuće, brzo pokazuje svoju dobronamernost i želju za igrom. – Imam troje unučadi pa smo se opredelili za pasminu kane korso koja voli decu.

Marica kaže da je prvo što je s buđenjem proleća čeka na Kamenjaru rad u lepo uređenoj bašti, okruženoj voćkama: šljivom, dunjom, jabukom i kruškom. I dok nas nudi kafom, sećanja joj sežu do tragedije koju samo život može da režira: pre nekoliko godina utopio joj se 23-godišnji sin Darko, u pokušaju da spase druga koji se davio u Hagli. Na tren je zavladao muk, a onda nas je pogled u auto koji se upravo parkirao ispred kuće vratio u sadašnjost: u goste su Marici stigli ćerka i unuk Vukašin. Dovoljan razlog da se pogleda u budućnost, koju, osim Vukašina, čine i njegove dve mlađe sestrice. Najdraži gosti su, kao i uvek, stigli punih ruku da „baka ne ostane ni gladna ni žedna”.

Mnoge ulice na Kamenjaru i dalje dremaju zimskim snom. Tek pokoji automobil, prinuđen da krene zaobilaznicom zbog radova na dolmi, poremeti taj spokoj Kamenjara. Ulice Maršala Tita, Dunavska obala, Sojenička, Labudova, Pečurka, Stari šor... još nekoliko dana u tišini će spremno čekati svoje domaćine i njihove goste. A već za vikend, kada meteorolozi najavljuju i čitavih 20 stepeni, Kamenjar će vrveti od dečje graje, pesme i uvek primamljivog mirisa riblje čorbe iz kotlića i raspaljenog roštilja. A onda sve opet, iznova, do nekog novog vikenda.

Sava Savić

Pečurka čeka Štrumpfove



Vikend-naselje Kamenjar obiluje građevinama raznih fela. Jedna od kućica svojim izgledom i oblikom, uprkos tome što još nije završena, privlači pažnju prolaznika. Kuća-pečurka polako niče i poprima sve jasnije obrise. Kada bude gotova, preostaće samo da se „štrumpfovi” usele i žurka će moći da počne. Nema sumnje da će se tom danu najviše obradovati mališani jer zbog njih se kuća-pečurka i podiže, mada ni mamama i tatama neće biti problem da se snađu pod njenim krovom.