ПСИХООНКОЛОЗИ УПОЗОРАВАЈУ ДА ПОРОДИЦА ЧЕСТО ПРАВИ ВЕЛИКУ ГРЕШКУ ИЗ НАЈБОЉЕ НАМЕРЕ: „Не сводите оболелог на улогу пацијента“
Психоонколог Сандра Бјелац изјавила је данас, поводом обележавања Светског дана психоонкологије, да је најважније да чланови породице и околина особе оболеле од канцера слушају онога ко је оболео и прате његове жеље и потребе, а не да јој додељују одређене улоге и пројектују на њу своје страхове.
„Врло је важно да оболела особа сачува своје улоге, и породичне и социјалне колико је то могуће, односно да не уђе у улогу пацијента. Породица врло често из најбоље намере човека доведе у ситуацију хендикепа, односно уведе га у ситуацију болести што никако није добро”, истакла је она за Танјуг.
Поручила је да болест треба да буде саставни део живота докле год је то могуће.
На питање да ли подношење дијагнозе зависи од година, образовања, статуса, пола... или је за све подједнако трауматично, Сандра Бјелац је рекла да је за све подједнако тешко када се суоче са изненадним, неочекиваним, трауматским догађајем за који се не зна колико ће дуго трајати и какав ће му исход бити.
Како је навела, различите су реакције на дијагнозе малигних болести и зависе од старости пацијента, структуре личности, од претходних искустава уколико је неко од чланова породице преминуо или се изборио са болешћу, фазе у којој се пацијент налази, односно да ли ће због лечења и дијагнозе изгубити неке социјалне улоге или функцију неког дела тела.
Одговарајући на питање колико психоонколошка подршка помаже да се пацијент осећа здравије, истакла је да психоонколошка подршка много помаже не само да се осећа боље пацијент већ и чланови породице.
У ситуацији кад нико не зна како да се понаша, Сандра Бјелац је напоменула да је веома важно и за пацијента и за чланове породице да имају некога ко ће им бити подршка и ко ће их бити уз њих од дијагностике, преко лечења, па и након губитка уколико до тога дође.
„Уочили смо да је много лакше уколико се информације, страхови, бол, туга деле са неким ко је непознат, односно неко ко је стручњак, него да се делегира члан породице јер су ту емоције изузетно јаке и врло често из најбоље намере правимо грешке”, изјавила је она.
Председник Удружења „Леука” Предраг Слијепчевић изјавио је данас, поводом обележавања Светског дана психоонкологије, како је основни корак који човек мора да уради прихватање дијагнозе и тога да је болестан, ма колико то тешко било, како би онда могао да одлучи да ли ће се лечити и излечити или одустати.
Слијепчевић је за Танјуг рекао да људи који остану у том „лимбу” и који суштински не прихвате да су болесни, веома тешко могу да крену са излечењем, зато што је излечење потребна доза реалности и „знати где се налазимо”.
Иако постоје одређени пацијенти који не желе да знају од чега болују, већ се у потпуности препусте лекарима, Богу или нечему чему они верују, и на крају се излече, Слијепчевић је истакао да је код њих дошло до промене у смислу начина на који сагледавају живот, односно, схватили су да је важније живети него нервирати се око било чега.
С друге стране, великом броју пацијената је важно да знају, разумеју од чега болују и како да се лече.
„Сад је довољно да је човек мало писменији, да уђе на друштвене мреже и да буде довољно мудар и процени шта је тачно, а шта није. Уз помоћ лекара и нас који имамо лична искуства то се може урадити”, поручио је он.
На питање шта највише мучи пацијенте који болују од леукемије и на који начин им Удружење „Леука” помаже, Слијепчевић је рекао да се „Леука” држи онога што медицина говори, јер сматра да је сарадња са лекарима најважнија ствар.
„Нека свако ко болује од било које болести не пита људе који нису успели у тој борби, ко је и даље болестан или породицу онога ко није међу живима. Питајте оне који су преживели ту болест, било која да је у питању. Постоји много људи у овој земљи и удружења где се дају позитивна искуства која су једина тачна”, навео је он.
Иако сматра да здравствени систем у Србији није најбољи, Слијепчевић је рекао да добар део лекара у Србији свој посао ради одлично у условима у којима се налазе и могу пацијентима да дају савете како себи да помогну.
Напоменуо је да када пацијент оде код лекара коме не верује, треба да тражи другог лекара како би нашао особу у коју ће имати поверења и која ће му бити ослонац. Он је додао да приликом одласка лекару треба замолити лекара да вам помогне да излечите себе, а не молити га да вас он излечи.
