PSIHOONKOLOZI UPOZORAVAJU DA PORODICA ČESTO PRAVI VELIKU GREŠKU IZ NAJBOLJE NAMERE: „Ne svodite obolelog na ulogu pacijenta“

„Vrlo je važno da obolela osoba sačuva svoje uloge, i porodične i socijalne koliko je to moguće, odnosno da ne uđe u ulogu pacijenta. Porodica vrlo često iz najbolje namere čoveka dovede u situaciju hendikepa, odnosno uvede ga u situaciju bolesti što nikako nije dobro”, istakla je ona za Tanjug.

Poručila je da bolest treba da bude sastavni deo života dokle god je to moguće.

Na pitanje da li podnošenje dijagnoze zavisi od godina, obrazovanja, statusa, pola... ili je za sve podjednako traumatično, Sandra Bjelac je rekla da je za sve podjednako teško kada se suoče sa iznenadnim, neočekivanim, traumatskim događajem za koji se ne zna koliko će dugo trajati i kakav će mu ishod biti.

Kako je navela, različite su reakcije na dijagnoze malignih bolesti i zavise od starosti pacijenta, strukture ličnosti, od prethodnih iskustava ukoliko je neko od članova porodice preminuo ili se izborio sa bolešću, faze u kojoj se pacijent nalazi, odnosno da li će zbog lečenja i dijagnoze izgubiti neke socijalne uloge ili funkciju nekog dela tela.

Odgovarajući na pitanje koliko psihoonkološka podrška pomaže da se pacijent oseća zdravije, istakla je da psihoonkološka podrška mnogo pomaže ne samo da se oseća bolje pacijent već i članovi porodice.

U situaciji kad niko ne zna kako da se ponaša, Sandra Bjelac je napomenula da je veoma važno i za pacijenta i za članove porodice da imaju nekoga ko će im biti podrška i ko će ih biti uz njih od dijagnostike, preko lečenja, pa i nakon gubitka ukoliko do toga dođe. 

„Uočili smo da je mnogo lakše ukoliko se informacije, strahovi, bol, tuga dele sa nekim ko je nepoznat, odnosno neko ko je stručnjak, nego da se delegira član porodice jer su tu emocije izuzetno jake i vrlo često iz najbolje namere pravimo greške”, izjavila je ona.

Predsednik Udruženja „Leuka” Predrag Slijepčević izjavio je danas, povodom obeležavanja Svetskog dana psihoonkologije, kako je osnovni korak koji čovek mora da uradi prihvatanje dijagnoze i toga da je bolestan, ma koliko to teško bilo, kako bi onda mogao da odluči da li će se lečiti i izlečiti ili odustati.

Slijepčević je za Tanjug rekao da ljudi koji ostanu u tom „limbu” i koji suštinski ne prihvate da su bolesni, veoma teško mogu da krenu sa izlečenjem, zato što je izlečenje potrebna doza realnosti i „znati gde se nalazimo”.

Iako postoje određeni pacijenti koji ne žele da znaju od čega boluju, već se u potpunosti prepuste lekarima, Bogu ili nečemu čemu oni veruju, i na kraju se izleče, Slijepčević je istakao da je kod njih došlo do promene u smislu načina na koji sagledavaju život, odnosno, shvatili su da je važnije živeti nego nervirati se oko bilo čega.

S druge strane, velikom broju pacijenata je važno da znaju, razumeju od čega boluju i kako da se leče.

„Sad je dovoljno da je čovek malo pismeniji, da uđe na društvene mreže i da bude dovoljno mudar i proceni šta je tačno, a šta nije. Uz pomoć lekara i nas koji imamo lična iskustva to se može uraditi”, poručio je on.

Na pitanje šta najviše muči pacijente koji boluju od leukemije i na koji način im Udruženje „Leuka” pomaže, Slijepčević je rekao da se „Leuka” drži onoga što medicina govori, jer smatra da je saradnja sa lekarima najvažnija stvar. 

„Neka svako ko boluje od bilo koje bolesti ne pita ljude koji nisu uspeli u toj borbi, ko je i dalje bolestan ili porodicu onoga ko nije među živima. Pitajte one koji su preživeli tu bolest, bilo koja da je u pitanju. Postoji mnogo ljudi u ovoj zemlji i udruženja gde se daju pozitivna iskustva koja su jedina tačna”, naveo je on.

Iako smatra da zdravstveni sistem u Srbiji nije najbolji, Slijepčević je rekao da dobar deo lekara u Srbiji svoj posao radi odlično u uslovima u kojima se nalaze i mogu pacijentima da daju savete kako sebi da pomognu.

Napomenuo je da kada pacijent ode kod lekara kome ne veruje, treba da traži drugog lekara kako bi našao osobu u koju će imati poverenja i koja će mu biti oslonac. On je dodao da prilikom odlaska lekaru treba zamoliti lekara da vam pomogne da izlečite sebe, a ne moliti ga da vas on izleči.