(ФОТО) НЕУМОРНИ ЧУВАР „ПИЈАНОГ САТА“ Лајош Лукачи и занат који одолева вековима, од Тврђаве до Синагоге

Међутим, из његове браварско-ковачке радионице, смештене у подножју тврђаве, изашле су бројне рукотворине које красе неке од најзначајнијих грађевина у Новом Саду и шире. Иза себе има више од пола века радног искуства.

Иако је пензију дочекао као радник Покрајинског завода за заштиту споменика културе, тамо је био запослен на радном месту ложача, у слободно време заправо се бавио заштитом споменика културе. Јер је у његовој радионици у једној од подрумских просторија Петроварадинске тврђаве уз помоћ алата, његове креативности и вредних руку оживљавала историја. Тако је, практично, од ложача постао њихов стручни сарадник коме се обраћају за рестаурацију бројних културно-историјских споменика и културних добара. 

„Сасвим случајно сам ушао у овај посао. Поправљао сам стари лустер који се распао. Успео сам да га саставим, иако је варење ливеног гвожђа посебан изазов. После тога људи су ме ангажовали за још неке поправке, и тако, корак по корак, завршио сам у радионици на Петроварадинској тврђави“, прича Лукачи.

Један од његових првих великих задатака била је обнова новосадске Синагоге седамдесетих година прошлог века. „Требало им је 200 ексера лоптасте главе. Смислио сам начин да их направим и када сам их донео, архитекте су биле одушевљене. Онда су ми дали још посла – да израдим окове, шарке, кваке… А на крају су ми показали гомилу месинганих делова – били су то оригинални лустери Синагоге. Пристао сам да их рестаурирам и од тада смо ’у игри’“, сећа се Лукачи.

Његова радионица постала је место где се обнављају делови старих грађевина. Свака рестаурација захтева посебан алат, јер су оригинални делови некад ручно рађени и ван стандарда. 

„За сваки део морао сам да правим алат који никада више нећу користити. Имам их толико да бих могао направити изложбу. Било је много непроспаваних ноћи, али смо успели“, каже Лукачи.

Његов стари стан у једној од просторија Тврђаве сада је радионица за фине радове, док је оближњи лагум претворен у радионицу где се изводе већи послови и где се налазе браварски и ковачки алати.

У овом тренутку у процесу израде је капија Николајевске порте која ће красити пролаз код Академије уметности у Новом Саду.

А осим Синагоге, Лукачијеви радови могу се видети на Градској кући где су израдили кваке, а такође и на згради Војвођанске банке, Адамовићевој палати, Матичарској здању где су реконструисали капију, на жупној Цркви Имена Маријиног (познатију као катедрала) у центру града, као и на католичкој цркви на Телепу  где су урадили комплетну реконструкција сата на торњу. Готово да нема манастира на Фрушкој гори који није дотакла рука Лајоша Лукачија. Али и у Хрватској, поготово у манастиру Крка где је радио реконструкцију Царских двери и иконостаса.

Његова специјалност је поправка старих сатних механизама, али и звоника. Тако су на Саборној цркви у Сремским Карловцима на оба торња поправили звона, односно куглагере, па свако оглашавање са звоника има њихов печат. Наводи да готово нема здања у Сремским Карловцима које рука Лукачија није дотакла.

Један од његових најважнијих задатака био је одржавање чувеног „пијаног сата“ на Петроварадинској тврђави. 

„Те 1988. године, тадашњи домар ми је дао кључ да поправим сатни механизам и никада га више нико није тражио назад. Од тада, тај сат је под мојом бригом већ 37 година“, истиче Лукачи. 

За то је добио и Новембарску повељу Града Новог Сада 2016. године.

Током суперћелијске олује 2023. године сат је озбиљно оштећен, а његова радионица „Валм“ преузела је посао обнове. „Имамо спремне нове делове, али чекамо боље временске услове за завршетак радова. Треба поставити јабуку, стране света, украс и ветроказ. Ветроказ ће сигурно радити беспрекорно – као онај који сам радио на кули у Бачу пре три деценије. Мало нервира суграђане што шкрипи. Али ако не шкрипи, нико неће обратити пажњу на њега.  Знате, јер све што имате морате одржавати и обнављати, па тако и сат на Тврђави. Могу само да кажем да је то, после седам деценија, врло озбиљно и квалитетно урађено. Многи питају да ли ће бити до маја ове године урађено, то не знам. Али ја сам мој део посла урадио. Сада треба то да монтира“, објашњава Лукачи.

Његова ћерка Андреа већ 18 година ради уз њега и данас је једина жена ковач у Србији. „Када сам била дете, за распуст су ми давали ситне послове. Тако сам научила занат. Данас ми је то задовољство, јер сваки посао захтева машту и креативност. Никада немамо два иста задатка, увек морамо осмислити нову стратегију“, каже Андреа.

Лукачи поручује Новосађанима да ће, док год имају снаге, он и његова породица бринути о сату: „Неће он увек показивати време у минут, јер кад је прављен, није се толико журило као данас. Али једно је сигурно – тај сат волимо, пазимо, мазимо и увек ће имати своју функцију.“

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.