ИНТЕРВЈУ: АНДРЕЈА КАРГАЧИН, УМЕТНИЦА Искра наше културе
Не постоји прикладнији назив за Андреју Каргачин до – уметница. Такође, рекао бих да јој веома пристаје име награде Културног центра Војводине “Милош Црњански” коју је управо добила - “Искра културе”.
Упознао сам је као бившу балерину, на фестивалу “Покретница”. После сам сазнао да режира, ради кореографије, као и да је написала две књиге. Чланица је колектива “Шок задруга”.
Њена званична биографија каже да је завршила средњу Балетску школу у Новом Саду. Ишла је и у уметничку школу “Богдан Шупут”. Дипломирала је на Факултету драмских уметности у Београду. Највише сарађује са интернационалном кустоскињом и агенткињом Kјаром Исадором Артико, тренутно ангажоване на пројекту изучавања грађе о Мусолинијевој љубавници Клари Петачи.
- Сад сам први пут у животу, овог месеца, продала рад граду у колекцију, Новом Саду - додаје Андреја у разговору, док искри речима, мада каже да не воли да прича о ономе што је било, што је радила. Више воли да говори о ономе што ће доћи, што је узбуђује, као будућност, као покрети на улицама...
Па, ти и сликаш! Шта си радила?
- То ми је стари рад. Мислим , стари, има годину дана. Мени је то старо. Направљен је од људских и културних отпадака. Из серије је која се зове “Неугеника”, која сада има и машине и биљке и све што је мртво. Шта је људски отпад то остављам на машту. Све што се помисли, то и јесте. Али, јако су лепи ти радови. Не изгледају као да су од ђубрета. Прапраидеја је била да се биолошки отпад искористи као материјал, јер је он једино што мени потпуно припада. Није никакав трошак. Занимају ме материјални начини настанка ствари и њихове продаје. Супер ми је код тих радова што су сваки пут чиста зарада, а нула трошка. Осим времена. Ја сам ужасно пуно времена потрошила правећи их, а сад, како се то наплаћује, ужасно ме занима.
Да ли онда и то, попут многих „невидљивих” делатности типа домаћица, спада у категорију неплаћеног рада?
- Јако пуно. Тешко је одредити када уметник или уметница раде. То је комплексна ствар зато што ако сам ја четири сата на проби да, ја сам четири сата на послу. И тада бар сат сигурно отпадне на глупости. А кад сам кући и гледам филм, испада да гледам филм за себе, иако ми то треба да искористим. Тако испада да увек радим, а то не може никако да се наплати. Како би уопште изгледао ценовник за то!? А самостални уметник не може да дигне кредит, изда фактуру, сам себи све плаћа, а кровна сума коју може да заради је 600.000 годишње, што је апсурдно.
Свестраност није нужност
Некад су свестране уметнике називали ренесансним личностима. Да ли је то случај и са тобом, или је твоја свестраност одраз духа времена?
- Јако рано сам кренула да радим. То је одраз привилегије у којима сам одрасла. Моји родитељи су схватили да мене то занима и нису ме терали да учим математику. Данас се много људи бави различитим стварима и то је нормалан ток. У будћности ће још више тога да буде. Потпуно сам сигурна. Поготово кад се укључи аутоматизација неких процеса. Мени су све т емоје праксе повезане. Ја чак користим исти материјал у својим радовима. До краја 20. века ужасно је важно било да уметници буду технички вешти. И тихи. Сада се померила тежња ка томе да буду паметни и луцидни. То није ни добро ни лоше. Само је одлика времена. И није нужност.
Што се тиче твог гастарбајтерског ангажмана, како си се ту (с)нашла?
- Много људи то не зна, нисам била ажурна и качила, мрзи ме и плаше ме те друштвене мреже. Сад има већ четири године како гастарбајтујем. Све је почело 2020. када сам упознала кустоскињу Кјару Исадору Артико која је базирана у Венето регији Италије, делу који се граничи са Словенијом. Има много пара ту, а она је жена одатле и у једном тренутку је одлучила да батали уметничку продукцију... Сад је највише занима перформанс. Има 38 година, што је за кустоса као да има 13. Она је видела мој рад из Венеције, где сам представила свој први перформанс. Никад ми није прошао пројекат у Крагујевцу, или тако нешто, што ми је потпуни хит. Не разумем ту логику, ни логистику. Она је мене позвала на резиденцију, међутим јако смо се лепо сконтале и сад сам већ урадила четири перформанса с њом. И групне и соло изложбе... Свашта смо радиле. На пример, Монфалконе је град у којем живе искључиво људи који раде у бродоградилишту и има један велики део становништва из Бангладеша. Сви раде у фабричком комплексу Финкантијери и буквално су израбљивани. Живе у гету. Иако је цео Монфалконе нешто као предграђе Трста које је изградио Мусолини, они живе у Панцану, који је још мањи. Сви уметници тамо безуспешно покушавају да успоставе контакт са њима, али ја сам успела јер сам отишла у кафану са њима и гастосима из Македоније и онда сам на резиденцији написала песме о капитализму. Неке су ушле у моју “Елену” (књига поезије “Слободни дани Елене Чаушеску” - прим. нов.), неке нису, слободнолебдеће су и онда смо их превеле на италијански, енглески и бенгали. И то смо нашли човека из те заједнице да их преведе. Добила сам отпатке од једара и написала сам те песме на њима, на четири језика. Са публиком сам то ушивала и сада је логистички пакао да то једро закачимо за брод који би отпловио од Монфалконеа до Трста, међу крузере који се тамо и праве. Тај перформанс је трајао четири сата и први пут је неко од западних уметника интегрисао ту заједницу из Бангладеша у италијанско друштво.
Да се вратимо у конкретне ципеле - шта за тебе значи бити искра културе, као формулација награде коју си добила пред крај 2024?
- Лепа је то ствар. Значи ми зато што сам је добила као чланица “Шок задруге”. То није никаква академија, нити институција било чега, него органска установа - не-установа која је настала на основу протеста деведесетих. Важно ми је и зато што сам слободна уметница, која делује већински на независној сцени, бавим се неоавангардом. И то је неко препознао. Са друге стране, чудно ми је зато што не знам да ли је то мој свет, да ли се ја ту осећам код куће, али лепо је. Шта фали!
