БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ШИШАТОВАЦ (1) Пуна школа врата, ниоткуда ђака
Они су наша трајна успомена на тешке, али славне дане народног устанка и револуције. Они су дика и понос младих генерација овог малог фрушкогорског села устаничког Срема, читам натпис на мермерној плочи на кући у којој се налази основна школа у Шишатовцима.
Испод следи 15 имена бораца страдалих у НОБ и још 29 имена мештана који су стрељани од стране окупатора.
Окрећем се и преко пута школе видим старију жену како мете испред куће. Питам је колико данас школа у Шишатовцима има ђака, одговара да их је свега троје. После 4. разреда морају да иду у Сремску Митровицу јер и школа у суседном Лежимиру има само 4 разреда. Дечије игралиште поред школе је зарасло у високу траву, чини се да ту давно нико није играо.
Старица са којом разговарам је веома негована и савремено обучена за жене тих година које срећем по војвођанским селима. Каже ми да је ту због винарије. Реч је о мајци мог пријатеља Ђорђа Стојшића, који је овде отворио винарију у чијем имену “Шишато” се поиграо са називом села и француском речи за дворац. Ђорђе је добио име по деди Ђорђу Стојшићу, борцу НОБ-а и војвођанском политичару из времена СФРЈ.
На пописима од 1948. до 2011. број становника овог села се кретао између 200 и 300 да би према последњем попису из 2022. пао на 156. Зграда школе је лепо уређена и окречена али постоји велика опасност да се за коју годину потпуно затвори јер више неће имати ученике. Као у некаквој обрнутној верзији оне питалице: “Пуна школа врата - ниодкуда ђака!”
Настављам даље и убрзо се испред мене указује торањ манастира Шишатовац. Изграђен је крај извора поточића Ремета у 13. веку, као задужбина краља Драгутина. У почетку се манастир звао Реметица или Реметски манастир и посвећен је био Св. Николи. Ђорђе Стојшић са којим сам се чуо у међувремену упутио ме ја на игумана Андреја Ненића који брине о манастиру и са којим има добре комшијске односе.
На пописима од 1948. до 2011. број становника овог села се кретао између 200 и 300, да би према последњем попису из 2022. пао на 156
Игуман Андреј прича како је посвећен празнику Малој Госпојини а после 72 године, 6. августа 2016. у звоник су постављена три звона, укупне тежине 950 килограма. У дворишту манастира заједнички споменик двојици партизана који су овде погинули 1944. Млађи, Арсен Алекса Мирковић, родом из Пивница имао је само 18 година (1926-1944) када је погинуо док је његов поручник Звонимир Хладни (1917-1944) био старији.
А историја манастира је бурна и драматична. Према „Свитку завешталном“ монаси манастира Жича Иларион и Висарион предвођени својим игуманом Теофаном (Теофилом) почетком 16. века побегли су од турскиг зулума у Срем и ту су нашли малу стару зидану црквицу посвећену Св. Николи. Они су ту цркву срушили и на истом месту подигли 1520. нову, и посветили је Рођењу пресвете Богородице. (Иларион Руварац је мислио да то није могло бити 1520, већ између 1545. и 1550).
Тај нови манастир се од друге половине 16. века назива Шишатовац. Године 1543, пренете су у Шишатовац мошти св. Стевана Штиљановића из Шиклоша у Барањи за време игумана Теофила. Свечево тело почивало је у ораховом кивоту украшеном седефом до 1760, када је о трошку Вићентија Поповића, вршачког епископа, израђен нов, богато украшен метални кивот, увијен у црвену кадифу и сребром окован.
Због култа Штиљановићевог народ је у великом броју походио и даривао манастир. Турци су због тога од манастира 1566. тражили велик откуп, у износу од 26.000 акчи и приде још 1.000 акчи за ту годину. Током 1643. ту је једно време боравио патријарх Пајсије Јањевац, који је написао тада „Повесно слово” светитељу Штиљановићу. По опату Бонину то је 1702. године био један од већих манастира у Срему, у којем поред послуге и искушеника има још 25 калуђера општежитеља.
Синан-бегу - 100 гроша годишње!
Године 1650, митровачки Синан-бег је намеравао да до темеља поруши запустеле манастире Кувеждин и Петковицу, и да материјал од њих искористи за неку градњу у Митровици.
То је чуо Митрополит Београдски и Сремски Пајсије и поручио игуману шишатовачком Кирилу, да то братство откупи од Турчина запустеле манастире, спаси их од разарања тако што ће сваке године плаћати 100 гроша Синан-бегу. Када су пристали калуђери, митрополит је успешно посредовао и узео од бега “писмо” као гаранцију.
Првобитна црква није сачувана и брзо је срушена. Али у старом четворојеванђељу писаном 1560. године на крају текста сачуван је цртеж те првобитне цркве без звоника (из 1520). Године 1634, приморски мајстори Јован и Гашпар саградили су од камена двокуполну цркву, која је била покривена храстовом шиндром. 1742. године саграђен је четвороспратни звоник квадратног пресека прилогом Вука Исаковича (главни јунак Сеоба М. Црњанског) Гробљанска капела је подигнута 1749. године.
Велике заслуге за украшавање манастирског храма има епископ Вршачки Вићентије Поповић. Он је ту од 1718. био монах, затим 12 година игуман и још 24 године архимандрит - до 1774. Тада је постао владика у Вршцу и у тој столици провео 11 година, до смрти 1785. али је и даље помагао Шишатовац. Поповић је као архимандрит шишатовачки, порушио је стару тескобну двокуполну цркву и почео да зида нову, садашњу цркву коју је и лимом покрио.
Зидање је трајало 20 година, од 1758. до 1778, а оно што на њој одмах привлачи пажњу јесте њена величина која прелази у монументалност, тако да и по томе одступа од осталих, далеко мањих, фрушкогорских манастирских цркава. У њеној архитектури не само да потпуно преовлађује барок, већ су и њени прозори (њих 9) израђени у готском стилу, што је једини пример такве градње на Фрушкој гори. Капелу, посвећену Св. Петру и Павлу, саградио је у барокном стилу 1750. Трифун Исаковић.
За седам дана наставак приче о манастиру Шишатовац и овом живописном фрушкогорском селу као и детаљи из трагичног живота калуђера Рафаила Момчиловића.
