ПОСТАПОКАЛИПТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА Да видим море, можда последњи пут

Људски век је толико кратак да већина икад написаних књиге говоре о мртвим душама: ауторима, јунацима и читаоцима. Судбина харизматичног Борхесовог јунака Пјера Менара је судбина свих нас, затечених на дневној животној сцени.

Док читамо омиљену приповест, увек је изнова исписујемо од речи до речи, својеврсни књижевни фронт формира се сваки пут када се отворе корице књиге. Читаоци и јунаци тада, вођени строгом руком и контролисаном маштом давно већ ишчезлог аутора, војују замишљене битке са страшћу и емоцијам које изједначавају живот, сан и смрт.

(Награђен – или кажњен? – свешћу о неумитној смрти човек може да размишља само о томе да ли је јача стрепња или нагон за преживљавањем?) Шта све то мари када је домино ефекат дефинисан (каскада је неминовна): смрт сваког појединца је умирање једног универзума, а као утеха (пре)остаје чињеница о улози сваког појединца који је карика у серији мини-апокалипси.

Рембо је сматрао да “истински живот више није овде”, а Сабато још потресније и страшније: “Дошао сам у Сентандер да примим награду ’Меандес Пелајо’, и јутрос сам пожелео да одем са Елвиритом да видим море са обале, можда последњи пут”.

Ђорђе Писарев