БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ПЛАНДИШТЕ (3) После рата народ стизао из целе Југославије
Крај Другог светског рата Мариолана је дочекала испражњена од својих немачких житеља, остало је нешто мађарских и српских породица и име по сада политички неподобној српској краљици а румунскоj принцези - Марији.
Тада Мариолана по-стаје Пландиште а о томе како је место добило баш то име постоје две верзије. По једној, име је добило по томе што су људи пландовали, а по другој, мештани овог насеља су, кад је донет први петогодишњи план, сложно говорили “Ура, Пландиште”, записао је новинар Владимир Хуђец 1988. у локалним новинама у репортажи “Најмлађи, али не и најмањи град”.
Године 1947. у Пландиште је дошло 160 македонских породица из општина Крива Паланка, Крушево, Брод и Демир Хисари из Мале преспе, Кочевља и других крајева Албаније. Из Словеније је дошло 48 породица из општина Птуј и Доња Лендава, већина се вратила 1948. а у Пландиште је стигло 67 породица из општина Горњи Милановац, Чачак, Гуча, Ивањица и Рудник, док је из Босне и Херцеговине дошло 29 породица из Босанске Крајине а из Хрватске 31 породица из општина Петриња и Костајница.
Иначе, први приватни телефон у месту зазвонио је тек после Другог светског рата и то у кући Манојла Торњанског, опшинског судије за прекршаје у пензији.
Гробље у овом насељу одувек је на истом месту. Немци су сахрањивани на улазу, иза њих Мађари, а Срби и Јевреји, даље улево. По непотврђеним подацима, на истом месту било је православно гробље, вероватно са почетка насељавања овог дела Баната. На гробљу је 1838. започела градња Капеле Светог Доминика, на иницијативу ондашње општине. Нова капела саграђена је 2000.
На улазу у гробље са десне стране налази се капела једне немачке породице која је споља у доста лошем стању, али унутра, изненађујуће - лепо уређена. Очигледно је да је неко од мештана одржава пошто немачких породица у Пландишту више нема.
Одмах поред уочавам гроб на којем пише: „Урбанија Едуард Едо, рођен 1953. капетан пробни пилот надзвучне ловачке ескадриле вршећи дужност погинуо 20. августа 1980. Нека те краси љубав и смисао твог живота.” Поред Еде сахрањени су његови родитељи Антон и Јулијана који су га надживели.
Стижем до следеће капеле на чијем улазу је израсло дрво. Она је јединствена по томе што се на њеној фасади налази и јеврејска Давидова звезда и хришћански крст. Идем даље и срећем жену која уређује гроб својих родитеља. Прича ми о томе како лично уређује неколико немачких гробова и капела у којима су сахрањени људи чији потомци више не живе у Пландишту.
Показује ми капелу у којој је сахрањена деветогодишња девојчица која се пре Другог светског рата удавила жуманцетом од јајета. Била је јединица а њени родитељи, тада међу најбогатијим људима у Мариолани - саградили су јој велику капелу. На њу су данас наслоњени споменици са немачких гробова који су у међувремену услед неодржава-ња потпуно запуштени.
Рекордан број становника 1991.
Према попису становништва из 1869. Пландиште је имало 2.937 становника, следеће пописне године нешто мање – 2.636 душа. Од тада број становника расте па је 1890. оно бројало 3.128 становника, 1900 - 3.192 а 1910, после исељавања једног број људи у САД - 2.864.
Након Првог светског рата на првом попису у Краљевини СХС 1921. број становника се попео на 3.120 а десет година касније било их је - 3.281. Први послератни попис након одласка Немаца и колонизације из Македоније, Србије и БиХ - показује 2.985 душа.
Од тада број становинка места непрекидно расте до рекордних 4.380 на попису становништва 1991. После тога поново долази до смањена броја житеља да би их данас према резулатима последњег пописа, оног из 2022. било 3.329, дакле 20% мање него три деценије раније. Најбројни су Срби (2.154), следе Македонци (478), Мађари (154), Роми (68), Румуни (65), Словаци (39)...
У центру места обилазим Културно образовни центар Вук Караџић са таблом на четири језика (српском, мађарском, румунском и словачком). Преко пута је Ватрогасни дом, најмањи који сам видео у Војводини. Обично су то објекти са високим торњевима, који надвисују остале куће у селу док је овде у Пландишту ДВД смештено у малу приземну кућу у којој је паркирано једно ватрогасно возило а на крову се налази сирена за узбуњивање.
Фудбалски клуб “Слога” основан је 1946. а стадион са трибинама које могу да приме 300 гледалаца саграђен је 1973.
“Ноћу кад гледаш у небо и ти намигни мени, то нек буде тајна упркос данима сивим, кад видиш неку комету да наш крај осветли, упамти, то још увек насмејан, ја летим и живим!”. Ови стихови исписани су на муралу на зиду поред школског игралишта у центру Пландишта. Ту је и слика младића, Предрага Јаћовића Пеђе (1990-2011) прерано преминулог мештана Пландишта у чију част се на спортским теренима основне школе Доситеј Обрадовић сваке године одржава Меморијални турнир у малом фудбалу.
Пландиштанци се сећају још једног свог прерано преминулог суграђанина. Реч је о младићу Саши Јорговану (1978-1999), који је погинуо 14. априла 1999. Саша је био припадник 52. батаљона Војне полиције (чета оклопних транспотера). Тог кобног дана заједно са Сашом страдали су и млади војници из чете и поручник Бобан Милић. Сваке године на дан Сашине погибије полажу се венци испред табле на централном тргу у Пландишту, који је добио његово име.
Роберт Чобан
