СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ КОНАЧНО ДОБИЈАЈУ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР: Историјски шпитаљ постаје ново срце културе!

Првобитна намера о градњи објекта на великом паркингу у Сремским Карловцима који би обједињавао све аспекте културе, преиначена је и на седници Одбора за обнову и развој Сремских Карловаца одржаној 13. децембра прошле године, одлучено је да се купи зграда у Улици митрополита Стратимировића 110 за потребе културног центра. Пет дана касније Покрајинска влада донела је одлуку о суфинансирању куповине тог објекта и издвојила 60 милиона динара за то.

Kарловачки парламент се на последњој седници у прошлој години сагласио с куповином усвојивши решење о прибављању тог објекта у својину општине, и до истека 2024. је купопродаја и обављена. Сада се чека да и Влада Србије пребаци остатак од 121 милиона динара колика је процењена вредност зграде јер је  одлучено да обе владе сносе трошкове куповине. 

Како је на скупштинској седници одржаној 20. децембра, рекао председник карловачке општине Дражен Ђурђић, зграда задовољава пропорцијама и историјском вредношћу услове за формирање такве институције културе коју Карловци нису имали. 

– Објекат је прилагодљив за ту намену и мислим да ће добро послужити сврси – рекао је Ђурђић. – Налази се у обухвату просторно културно-историјске целине „Старо језгро Сремских Карловаца“, као непокретно културно добро од посебне вредности. Сремски Карловци су добили прилику да купе ту грађевину која ће објединити све културне активности на територији општине и штета би било пропустити је. Имаће у њој простор за библиотеку, салу за концерте, галерију, канцеларије... Ми немамо парцелу за градњу таквог објекта, а остали или припадају цркви или су заузети и зато је ово било добро решење. 

Будући Културни центар располагаће са 1.890 метара квадратних простора. 

Историчар др Жарко Димић за куповину некадашњег шпитаља, односно градске болнице, каже да је добар потез у смислу да је локална самоуправа дошла у посед оног што јој је припадало у прошлости. 

– Када су Карловци 1753. постали комунитет - слободна војничка варош, били су у обавези да подигну шпитаљ, тј. болницу. Она је са закашњењем подигнута на том месту, делако од тадашњег центра Карловаца што је имало смисла због болести које су владале у то доба као што су куга и колера. Около је било и мало гробље. Болница је пружала услуге широком кругу људи не само Карловчанима у 18. и 19. веку поготово у време куге. Зграда заиста има велику историјску вредност. После Другог светског рата служила је  као интернат ђацима Учитељске школе. Национализована је после тога и у њу се усељава администрација  карловачке циглане. У време великих трансформација припала је хрватској компанији која купила циглану, а потом дошла у руке Душану Ристићу, који је у њој отворио Високу школу струковних студија за менаџмент и комуникације (МПК). Без обзира што ће Културни центар бити далеко од центра, добро је што смо је вратили  у општинску својину – казао је Димић.

Као што је Димић рекао, стекавши статус слободне војничке вароши, односно војног комунитета 1753. године, Карловци су остварили право да на својој територији организују све облике живота, између осталог и здравствену заштиту. Дуго је доказ о томе пружала спомен-плоча на згради из 1857. с потписом патријаха Јосифа Рајачића, али је она сада потпуно нечитка.

Карловчани су се обавезали да ће од сопствених пара саградити болницу, али и основати фонд из ког би се издржавали сиромашни и болесни суграђани. Економска ситуација након стицања статуса комунитета није била повољна па је градња болнице почела тек 1770. Став је био да болницу треба саградити у Доњем крају, на улазу у место из смера Београда, где би се у случају појаве заразних болести у њој могли сместити заражени.

Подигнута је на нестабилном терену, па је 1797. срушена и изграђена две године касније на бољем тлу.           

З. Милосављевић

Фото: Ђ. Радивојевић

Запис у књигама Доње цркве од 1979. Године

Прва информација о болници појављује се 1779. и то у матичним књигама Доње цркве, где се наводи да је извесни Милош Табак умро у карловачкој болници. Болница је била општинска установа, имала сопствени буџет, из којег је издвајана сума за плату једног болничара, храну и лекове за болеснике, болнички инвентар, дрва за огрев, свеће за осветљење. Уживала велику подршку и пажњу Генералне војне команде у Петроварадину, какву није ниједна друга установа у Карловцима. Била је потпуно уређена и снабдевена свим што је потребно за рад. 

Генерална команда 1778. поставила је хирурга др Карла Фишера за лекара у њој. Српски део становнишва тражио је од команде да уместо хирурга постави школованог лекара, физика, те да то буде  др Петар Милорадовић. Њиховом захтеву није удовољено тада, али они су га понављали у више наврата. Као разлоге наводили су да у Карловцима има 400 удовица и да људи умиру без лекарске помоћи, јер је помоћ хирурга недовољна. Притиснута протестима грађана, Војна комада ипак излази у сусрет њиховим захтевима и 26. априла 1786. поставља за лекара карловачког комунитета физикуса др Јована Живковића.

Био је то први универзитетски образован лекар у Карловцима, који се бавио науком и врло брзо својим радом стекао углед, ауторит и уважавање код грађана. Родом је био из Сремске Каменице, а медицину је завршио у Будиму. Њему се приписују заслуге за први водовод у Карловцима, јер је тврдио да је здрава изворска вода потребна да би се сузбиле болести, па је тако са Черата керамичким цевима до центра спроведена вода. Изградња чесме Четири лава сматра се круном завршетка тог водовода.