ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Слава песнику! (Слово посвећено Душану Радаку)
Сада када је извесност, када је њен онај неумољиви део постао стварност, више је него јасно и прозирно да је песник Душан Радак, наш колега и пријатељ, своју песничку посебност потврдио и животном.
Ако бисмо хтели да ту његову посебност још прецизније именујемо, могли бисмо рећи да он песмом и у песми гради јединствену атмосферу, која је производ те издвојене позиције и разумевања света. Његови песнички светови не израстају директно из свакодневног искуства, него су производ дубоког осећања апсурдности света, његовог устројства, тако, да та његова размена искустава са књижевним „саборцима“, остаје искључиво на нивоу осећања света и односа спрам њега. Свака друга помисао или примисао дубоко би била и неправедна и погрешна. Јер, Радак од прве своје књиге Шљунак има свој свој свет, потврђујући то касније сваком новом песмом, књигом, али, и свакодневном животном судбином. И не само да има свој свет већ и начин како да о њему, на себи својствен начин, саопшти нешто битно. Ритам, разиграност његовог стиха, апсурд, фантастика, хумор па и онај црни, иронија, цинизам; све то није намењено свету или се тиче искључиво њега, него супротно, много више се односи на самог песника, аутора, или, ако хоћете, и на положај савременог субјекта у свету. Његова умножена трагична позиција и апсурдна егзистенција, безизлаз у којем се налази дубоко је потресала нашег аутора и он је тражио адекватне начине да о томе пева.
Међутим, у случају нашег песника, ово је само једна од страна приче. Друга, која задире у корене песничког бића Душана Радака је животна. Тих, повучен, помало издвојен, али када се поведе реч о поезији он постаје сасвим други човек. Као да су постојала два бића у њему. Али сада када је велика неизвесност песничке и егзистенцијалне авантуре прешла у тврдокорну стварност, и његово дело она изнова просијава, дакле, даје нову димензију и поезији и његовом песничком лику.
Када смо се 1974. године сусрели и упознали у Његошевој улици на Филозофском факултету нисмо, као у многим другим случајевима, направили неко друштво или клуб песника. Много смо разговарали о поезији, дружили се, још више, читали, много читали и једни другима откривали најзначајније светске песнике. После неког времена почели смо и објављивати, пратити шта ко пише и објављује. Тада нам је више него ишта био важан однос спрам књижевности, културе. Свој став или своје ставове уобличили смо у један критички текст о стању у новосадској култури, потписали и објавили. Од тих времена, која нису била безазлена, а што нас није тада интересовало, полако су се дефинисале судбине већине новосадских песника, па и Радакова. И поред свег стваралачког потенцијала, може слободно да се каже да никада није добио праву шансу. Он је био ту, међу нама, а као да није постојао.
Са њим се на сличан начин поиграла и болест. На крају, она га је однела, а да ни лекари скоро нису знали од чега болује. Ови догађаји, егзистенцијални, а нарочито ови потоњи, који у већини случајева нису у људској моћи, као бумеранг се враћају и жестоко изнова потврђују да Радакова поезија није хир, маска, песничко измотавање, већ да се она из њега излила на једино могући начин. Могло би се рећи, а да се не буде превише патетичан, да јој чин смрти даје нову ауру. Да је коначно и заувек потвђује. Јер та упорност да се остане доследан свом песничком бићу је, упркос свему, јединствена, обезбеђијући му и такво место у нашем песничком пантеону.
Слава песнику!
Симон Грабовац