УЗ ОДЛАЗАК ПЕСНИКА ДУШАНА РАДАКА (1955 – 2024) Исконско разумевање смисла поезије

Смрт  је учинила да припадници његове књижевне генерације у годинама зрелости не посавршавају послове које би њихове животе учинили потпуно обликованим грађевинама. Душан Радак је боловао дуго, али све је чинио да његова околина не буде тиме оптерећена. Био је дискретан, уметник по осећајности и  мери. Није волео да се бави другима нити да се други баве њиме. 

Припадао је великим фамилијама великокикиндских Радака, који су током друге половине деветнаестог и прве половине двадесетог века учинили много за српску културу као задужбинари и делатници. И Душан је рођен је у Кикинди, где  је завршио основно образовање и гимназију. Књижевност је завршио у Новом Саду. Писао је понајвише поезију, а бавио се и књижевношћу за децу. У контроверзном делу његовог живота враћен је из Новог Сада у Кикинду, где је постављен да буде уредник културних програма у Дому омладине. О том периоду раних осамдесетих, кад се сукобио са новосадском политичком елитом, говорио је са огoрчењем. 

По повратку у Нови Сад наставио је да с руба гради свој песнички карактер. Радак није био фаворит ниједне културне и политичке струје у Новом Саду. И може се претпоставити да је тешко долазио до речи у новосадском узаврелом књижевном миљеу. Међу ловцима на положаје и многа признања Радаку, с обзиром на његов  уметнички и људски карактер, није било ни угодно ни лако. Карактер и његов психолошки профил у великој мери изграђујуи његову уметничку идеологију. Радак није био од оних који су о својим песничким дометим по сваку цену развијали дискусију. 

Иако се издвајао и по свом песничком сензибилитету, по свом разумевању смисла поезије, он се клонио такмичарства и често пренаглашеног осећања о сопственој важности, шта су практиковали многи водећи актери новосадске књижевне сцене, Од почетка песничке каријере Радак је био посвећен маргиналним видовима културног живота, клонећи се великих тема, великих ствари и њима припадајућег хероизма, тражећи да сведеност и економија у употреби речи буде основ његовог разумевања времена. Када читамо Радакову поезију имамо утисак да се поиграва са обрасцима владајућих културних матрица, са материјализмом нашег доба. Он се одрицао драматичности, патоса, универзалија, историје као попришта еманципације социјалних и националних вредности. 

На основи конкретне поезије, која је узимала материјалну стварност као неприкосновено дату, Радак је правио иронијске помаке, користећи наша предубеђења као обрасце за реалност да би производио нову и промењену слику вредности. Највише реализовано Радаково виђење стварности и поезије као такве остварено је у његовој за живота последњој збирци песама окупљено у књизи „Кревет-змија и мала Просветина енциклопедија”, за коју је добио награду Друштва књижевника Војводине за књигу године као и награду Међународног новосадског  фестивала поезије „Милан Ненадић”.

Јован Зивлак