IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Slava pesniku! (Slovo posvećeno Dušanu Radaku)

Ako bismo hteli da tu njegovu posebnost još preciznije imenujemo, mogli bismo reći da on pesmom i u pesmi gradi jedinstvenu atmosferu, koja je proizvod te izdvojene pozicije i razumevanja sveta. Njegovi pesnički svetovi ne izrastaju direktno iz svakodnevnog iskustva, nego su proizvod dubokog osećanja apsurdnosti sveta, njegovog ustrojstva, tako, da ta njegova razmena iskustava sa književnim „saborcima“, ostaje isključivo na nivou osećanja sveta i odnosa spram njega. Svaka druga pomisao ili primisao duboko bi bila i nepravedna i pogrešna. Jer, Radak od prve svoje knjige Šljunak ima svoj svoj svet, potvrđujući to kasnije svakom novom pesmom, knjigom, ali, i  svakodnevnom životnom sudbinom. I ne samo da ima svoj svet već i način kako da o njemu, na sebi svojstven način, saopšti nešto bitno. Ritam, razigranost njegovog stiha, apsurd, fantastika, humor pa i onaj crni, ironija, cinizam; sve to nije namenjeno svetu ili se tiče isključivo njega, nego suprotno, mnogo više se odnosi na samog pesnika, autora, ili, ako hoćete, i na položaj savremenog subjekta u svetu. Njegova umnožena tragična pozicija i apsurdna egzistencija, bezizlaz u kojem se nalazi duboko je potresala našeg autora i on je tražio adekvatne načine da o tome peva. 
Međutim, u slučaju našeg pesnika, ovo je samo jedna od strana priče. Druga, koja zadire u korene pesničkog bića Dušana Radaka je životna. Tih, povučen, pomalo izdvojen, ali kada se povede reč o poeziji on postaje sasvim drugi čovek. Kao da su postojala dva bića u njemu. Ali sada kada je velika neizvesnost pesničke i egzistencijalne avanture prešla u tvrdokornu stvarnost, i njegovo delo ona iznova prosijava, dakle, daje novu dimenziju i poeziji i njegovom pesničkom liku. 

Kada smo se 1974. godine susreli i upoznali u Njegoševoj ulici na Filozofskom fakultetu nismo, kao u mnogim drugim slučajevima, napravili neko društvo ili klub pesnika. Mnogo smo razgovarali o poeziji, družili se, još više, čitali, mnogo čitali i jedni drugima otkrivali najznačajnije svetske pesnike. Posle nekog vremena počeli smo i objavljivati, pratiti šta ko piše i objavljuje. Tada nam je više nego išta bio važan odnos spram književnosti, kulture. Svoj stav ili svoje stavove uobličili smo u jedan kritički tekst o stanju u novosadskoj kulturi, potpisali i objavili. Od tih vremena, koja nisu bila bezazlena, a što nas nije tada interesovalo, polako su se definisale sudbine većine novosadskih pesnika, pa i Radakova. I pored sveg stvaralačkog potencijala, može  slobodno da se kaže da nikada nije  dobio pravu šansu. On je bio tu, među nama, a kao da nije postojao. 
Sa njim se na sličan način poigrala  i bolest. Na kraju, ona ga  je odnela, a da ni lekari skoro nisu znali od čega boluje. Ovi događaji, egzistencijalni, a naročito ovi potonji, koji u većini slučajeva nisu u ljudskoj moći, kao bumerang se vraćaju i žestoko iznova potvrđuju da Radakova poezija nije hir, maska, pesničko izmotavanje, već da se ona iz njega izlila na jedino mogući način. Moglo bi se reći, a da se ne bude previše patetičan, da joj čin smrti daje novu auru. Da je konačno i zauvek potvđuje. Jer ta upornost da se ostane dosledan svom pesničkom biću je, uprkos svemu, jedinstvena, obezbeđijući mu i takvo mesto u našem pesničkom panteonu.   
    Slava pesniku!    

Simon Grabovac