“КАО ШТО ЗНАТЕ, ЈА НЕМАМ НИКОГ СВОГ…” Око тестамента Иве Андрића тукло се пола Југославије, а ево ко је до краја узео цело богатство

Андрић тестамент није забележио у перо, већ је оставио усмени тестамент, што је био потез који је остао велика контроверза. Међутим, неки су сматрали да тај тестамент није ни био аутентичан. "ТВ Новости" 1992. године бавиле су се овом темом и донеле један врло интригантан чланак који изазвао пуно пажње јавности чак и данас.

Преносимо га у целости:

Иво Андрић је и био и није био шкрт. По томе што је нерадо давао, рекло би се да је био циција. Тако су га неки оптуживали, макар он то објашњавао тиме да је свако давање понижавање оног коме се даје.

По његовој апсолутној незаинтересованости за било какво стицање и одсуству жеље да нешто учини са оним што је поседовао, твдичлук му није била особина. Можда је баш због тога и умро без тестамента. Заправо, он је два пута писао тестамент - први пут је за наследника одредио супругу Милицу, а после њене смрти њену мајку. Трећи пут није желео да га пише, него је оставио усмени тестамент Гвоздену Јовановићу, тадашњем помоћнику републичког секретара за просвету и културу и Милану Ђоковићу, управнику Југословенског народног позоришта. Обојица су била блиски Андрићу нарочито последњих година његовог живота. На основу усмено изречене жеље, Андрићев иметак искоришћен је за оснивање његове задужбине.

У аутентичност усменог Андрићевог тестамента, међутим, постоји сумња. Први ју је изрекао др Оливер Антић, професор Правног факултета у Београду, још 1978. у магистарском раду на тему усмени тестамент. Андрићев тестамент наведен је као пример непоузданости овакве врсте документа за расплагање имовином после смрти човека који није оставио написану последњу жељу. По мишљењу др Антића, Андрићев тестамент није био правно ваљан, као и цео оставински поступак, вођен на основу њега.

Мимо права

Две недеље после Андрићеве смрти, 28. марта 1975., Гвозден Јованић и Милан Ђоковић дошли су у Први општински суд у Београду и предали коверат са писмом под насловом "Последња жеља Иве Андрића". У њему се каже да је њих двојицу Андрић позвао 5. децембра 1974. и рекао им да "пошто се погоршава његово стање, жели да им саопшти своју последњу вољу". Тада им је, како су написали и потписали, Иво Андрић рекао да "пошто нема никог од рода, да се његова заоставштина сачува као задужбина и намени за опште културне и хуманитарне потребе, а да се део користи за награђивање најбоље приповетке".

Петнаестак дана после тог разговора, Андрић се разболео, а три месеца касније, 13. марта 1975. умро на ВМА у Београду. Тестамент је предат три месеца пошто је саопштен, а рок је 30 дана.

Зебњу је, по мишљењу професора Антића, изазвала чињеница што су били донети сви републички закони о наслеђивању, али не и закон који регулише унутрашњи сукоб закона у наследно-правним односима. Није било закона који би прописао који је од више параграфа меродаван у конкретном случају. Како поступити у случају кад је неко рођен у једној републици, има пребивалиште у другој, а имање у трећој - није се знало.

Заправо, свака је република на свој начин то регулисала. Хрватска је инсистирала да одлучујуће буде републичко држављанство, а остале републике, посебно Србија, да то буде пребивалиште. У доношење савезног закона, који би пресудио тај сукоб, умешала се политика и то је стално одлагано. Вероватно због те непрецизности, помишљењу професора Антића, потегло се за усменим тестаментом. Јер као наследник се појавио и Андрићев рођак, брат од ујака, а могла се јавити и Босна, с обзиром на то да је Андрић рођен у Травнику.

- Страх је био неоправдан - тврди професор Антић. - Рођак није могао да наследи, јер није по степену сродства припадао наследном кругу. Како није било тестамента, Србија би била наследник. Тако би се постигло исто, само на законит начин, а не незаконито, како је урађено. Али, у атмосфери правне несигурности коју и данас често осећамо, готово у паници, кренуло се једним на закону незаснованим путем.

Очима правника гледано, страху није било места, али треба имати у виду да је те 1975. када се одлучивало о Андрићевој имовини реч једног човека била изнад закона. Памти се његова чувена реченица: "Ове наше судије држе се закона као пијан плота." Човеку који ју је изрекао не би било тешко да пресуди и ван закона, да каже да Андрићева имовина припада овој или оној републици, ако би се нашао неко ко би га разним "аргументима" убедио да тако треба, без обзира на закон...

Ток оставинског поступка указује да је постојала извесна нервоза и журба да се што пре донесе одлука. О томе говори и писмо Гвоздена Јованића Првом општинском суду: "Надам се да нећу погрешити ако пренесем жељу неких уважених другова који очекују и моле да се што пре оконча оставинска расправа." Суд је са своје стране учинио све што је могао.

И став према Андрићевом рођаку, Андрићевом брату од ујака, Стјепану Пејићу (Андрићева мајка и Стјепанов отац су рођени брати и сестра) који је тражио свој део говори о томе да се и Суду журило. На последњем претресу, крајем јуна 1975. донета је доста чудна одлука којом се Стјепан Пејић не проглашава наследником, али му се додељује извесна сума новца! У решењу пише: "Полазећи од чињенице да је покојни Иво у току живота повремено помагао, као и чињенице да је Стјепан већ дубоко зашао у године и слабог је материјалног стања, да се као помоћ (?!) из заоставштине покојног Иве Андрића Стјепану Пејићу исплати износ од две стотине хиљада динара." По објављивању решења сви учесници понаособ изјавише да су решењем задовољни, да се одричу употребе правног лека и предлажу да се решење прогласи ПРАВОСНАЖНИМ.

Тако је окончан оставински поступак, рекло би се, на опште задовољство. Остала су, међутим, два питања: прво, зашто је суд одлучио да Стјепану Пејићу да ПОМОЋ од две стотине хиљада динара, ако није биоло законске основе да он буде наследник; и друго, зашто се Стјепан Пејић задовољио овом сумом, ма колико она била велика у оно време, ако је био убеђен да може наследити све? Стјепан Пејић више није жив, а на адреси где је становао - Филипа Филиповића 107 у Београду нисмо нашли ни његовог сина који се некуд одселио. Стари београдски адвока Славољуб Марковић, Пејићев заступник у спору, одмах се сетио случаја.

- Како да не, сећам се одлично. Тестамент је био чудан, сумњао сам у његову аутентичност, али такво је време било - рекао нам је адвокат Марковић. - Сама чињеница да је оставински поступак водио председник суда који никада не ради то, говори да се власт умешала у спор. Одмах сам уочио да је председник имао инструкције како да пресуди. Било је јасно да Пејића хоће да елиминишу, али ја сам запретио спором и они су попустили. Попустио сам и ја. Правно сам могао да добијем спор, али власт је мимо тога могла да одлучи како хоће и Пејић остане без ичега. Било је то време страшног притиска на правосуђе. Зато је и Пејић рекао - дај шта даш. Мада су то тада биле велике паре, могла се купити кућа.

Скривана жеља

Стари Пејић се касније предомислио и 1983. обратио се адвокату Радовану Томићу који је затражио од суда предмет на увид. Шта је Пејић желео, нисмо могли да дознамо, јер се адвокат Томић уопште није могао да сети случаја, нити га је могао да пронађе у архиви!?

Књижевник Ерих Кош је био један од најближих пријатеља Андрића. И своје последње дане пре одласка у болницу, Андрић је провео са њим. Кош га је и у болницу одвео.

- Иако смо тих данабили заједно, Андрић ми није ништа рекао о својој последњој жељи. Нисам знао ни да су почетком децембра Јованић и Ђоковић били код њега, и да су о томе разговарали - каже Кош. - Ни раније, Андрић преда мном никада није говорио о тестаменту, нити је помињао да би било добро награђивати приповетку. Ја сам се увек чувао да о наслеђивању говорим с њим, јер су то непријатне ствари.

О Андрићевој жељи да се оснује задужбина ништа не зна ни Милица Зајцев, балетски критичар, сестричина Андрићеве супруге, чест гост у кући Андрића и после теткине смрти.

- Обично сам сваке среде одлазила на ручак код тече. Била је увек и Вера Стојић. Али, ни ја, а ни Вера Стојић. Али, ни ја, а ни Вера Стојић нисмо знале за идеју о задужбини. Пред нама то није помињао, да ли је пред ким другим, не знам - каже госпођа Зајцев.

Последњих година Андрићевог живота Гвозден Јованић је био врло често са великим писцем, чак су једном приликом заједно ишли на одмор у Сокобању, а често су одлазили у шетњу, или на излет на Фрушку Гору, или у Гроцку, у викендицу Ђоковићевих.

- О својој жељи да се оснује задужбина после његове смрти говорио је пред многим људима, не само пред нама двојицом. Нас двојица смо се само пајвили пред судом, иако их је много више знало за ту његову жељу - каже Јованић.

Први пут је, каже, о томе Андрић говорио на излету у манастиру Хопово. Тада је Јованићу и Љуби Јандрићу напоменуо да "има нешто пара" и да би могао да да за награђивање приче, али да се његово име не спомиње. Касније је помињао ту своју идеју у више наврата. Зашто ту своју жељу није ставио на папир, нико не зна.

- Током новембра 1974. звао ме је више пута телефоном да навратим до њега. Био је врло усамљен, били су му потребни људи, али он није био човек који је са много људи комуницирао. Био сам заузет и стално сам одлагао одлазак. Кад ме је позвао 4. децембра, рекао сам да ћу доћи сутрадан. Одговорио ми је да не журим, нема потребе, али ја сам осетио да нешто жели да ми каже - сећа се Јованић.

Сутрадан га је Андрић дочекао, рекло би се у неком свечаном расположењу. Био је свеже избријан, везао је кравату, по томе како је корачао, како се кретао, Јованић је оком дугогодишњег познаника запазио да Андрић том тренутку даје посебан значај.

- Почео је изокола: "Како што знате, ја немам никог свог. Волео бих да ништа немам, али ја имам и морам да кажем шта ћу с тим." И наставио је о својој жељи да се награди приповетка, о томе што би било добро и све тако. Ја сам му рекао да напише то, он је обећао, али ја сам знао да неће то урадити. Био је особен човек. Ми смо се потрудили да се његове жеље не изневере, да све буде како је хтео и тако смо и урадили. Никакав страх да ће се БиХ појавити као наследник није постојао - тврди Јованић.

Еспресо