“KAO ŠTO ZNATE, JA NEMAM NIKOG SVOG…” Oko testamenta Ive Andrića tuklo se pola Jugoslavije, a evo ko je do kraja uzeo celo bogatstvo

Andrić testament nije zabeležio u pero, već je ostavio usmeni testament, što je bio potez koji je ostao velika kontroverza. Međutim, neki su smatrali da taj testament nije ni bio autentičan. "TV Novosti" 1992. godine bavile su se ovom temom i donele jedan vrlo intrigantan članak koji izazvao puno pažnje javnosti čak i danas.

Prenosimo ga u celosti:

Ivo Andrić je i bio i nije bio škrt. Po tome što je nerado davao, reklo bi se da je bio cicija. Tako su ga neki optuživali, makar on to objašnjavao time da je svako davanje ponižavanje onog kome se daje.

Po njegovoj apsolutnoj nezainteresovanosti za bilo kakvo sticanje i odsustvu želje da nešto učini sa onim što je posedovao, tvdičluk mu nije bila osobina. Možda je baš zbog toga i umro bez testamenta. Zapravo, on je dva puta pisao testament - prvi put je za naslednika odredio suprugu Milicu, a posle njene smrti njenu majku. Treći put nije želeo da ga piše, nego je ostavio usmeni testament Gvozdenu Jovanoviću, tadašnjem pomoćniku republičkog sekretara za prosvetu i kulturu i Milanu Đokoviću, upravniku Jugoslovenskog narodnog pozorišta. Obojica su bila bliski Andriću naročito poslednjih godina njegovog života. Na osnovu usmeno izrečene želje, Andrićev imetak iskorišćen je za osnivanje njegove zadužbine.

U autentičnost usmenog Andrićevog testamenta, međutim, postoji sumnja. Prvi ju je izrekao dr Oliver Antić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, još 1978. u magistarskom radu na temu usmeni testament. Andrićev testament naveden je kao primer nepouzdanosti ovakve vrste dokumenta za rasplaganje imovinom posle smrti čoveka koji nije ostavio napisanu poslednju želju. Po mišljenju dr Antića, Andrićev testament nije bio pravno valjan, kao i ceo ostavinski postupak, vođen na osnovu njega.

Mimo prava

Dve nedelje posle Andrićeve smrti, 28. marta 1975., Gvozden Jovanić i Milan Đoković došli su u Prvi opštinski sud u Beogradu i predali koverat sa pismom pod naslovom "Poslednja želja Ive Andrića". U njemu se kaže da je njih dvojicu Andrić pozvao 5. decembra 1974. i rekao im da "pošto se pogoršava njegovo stanje, želi da im saopšti svoju poslednju volju". Tada im je, kako su napisali i potpisali, Ivo Andrić rekao da "pošto nema nikog od roda, da se njegova zaostavština sačuva kao zadužbina i nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe, a da se deo koristi za nagrađivanje najbolje pripovetke".

Petnaestak dana posle tog razgovora, Andrić se razboleo, a tri meseca kasnije, 13. marta 1975. umro na VMA u Beogradu. Testament je predat tri meseca pošto je saopšten, a rok je 30 dana.

Zebnju je, po mišljenju profesora Antića, izazvala činjenica što su bili doneti svi republički zakoni o nasleđivanju, ali ne i zakon koji reguliše unutrašnji sukob zakona u nasledno-pravnim odnosima. Nije bilo zakona koji bi propisao koji je od više paragrafa merodavan u konkretnom slučaju. Kako postupiti u slučaju kad je neko rođen u jednoj republici, ima prebivalište u drugoj, a imanje u trećoj - nije se znalo.

Zapravo, svaka je republika na svoj način to regulisala. Hrvatska je insistirala da odlučujuće bude republičko državljanstvo, a ostale republike, posebno Srbija, da to bude prebivalište. U donošenje saveznog zakona, koji bi presudio taj sukob, umešala se politika i to je stalno odlagano. Verovatno zbog te nepreciznosti, pomišljenju profesora Antića, poteglo se za usmenim testamentom. Jer kao naslednik se pojavio i Andrićev rođak, brat od ujaka, a mogla se javiti i Bosna, s obzirom na to da je Andrić rođen u Travniku.

- Strah je bio neopravdan - tvrdi profesor Antić. - Rođak nije mogao da nasledi, jer nije po stepenu srodstva pripadao naslednom krugu. Kako nije bilo testamenta, Srbija bi bila naslednik. Tako bi se postiglo isto, samo na zakonit način, a ne nezakonito, kako je urađeno. Ali, u atmosferi pravne nesigurnosti koju i danas često osećamo, gotovo u panici, krenulo se jednim na zakonu nezasnovanim putem.

Očima pravnika gledano, strahu nije bilo mesta, ali treba imati u vidu da je te 1975. kada se odlučivalo o Andrićevoj imovini reč jednog čoveka bila iznad zakona. Pamti se njegova čuvena rečenica: "Ove naše sudije drže se zakona kao pijan plota." Čoveku koji ju je izrekao ne bi bilo teško da presudi i van zakona, da kaže da Andrićeva imovina pripada ovoj ili onoj republici, ako bi se našao neko ko bi ga raznim "argumentima" ubedio da tako treba, bez obzira na zakon...

Tok ostavinskog postupka ukazuje da je postojala izvesna nervoza i žurba da se što pre donese odluka. O tome govori i pismo Gvozdena Jovanića Prvom opštinskom sudu: "Nadam se da neću pogrešiti ako prenesem želju nekih uvaženih drugova koji očekuju i mole da se što pre okonča ostavinska rasprava." Sud je sa svoje strane učinio sve što je mogao.

I stav prema Andrićevom rođaku, Andrićevom bratu od ujaka, Stjepanu Pejiću (Andrićeva majka i Stjepanov otac su rođeni brati i sestra) koji je tražio svoj deo govori o tome da se i Sudu žurilo. Na poslednjem pretresu, krajem juna 1975. doneta je dosta čudna odluka kojom se Stjepan Pejić ne proglašava naslednikom, ali mu se dodeljuje izvesna suma novca! U rešenju piše: "Polazeći od činjenice da je pokojni Ivo u toku života povremeno pomagao, kao i činjenice da je Stjepan već duboko zašao u godine i slabog je materijalnog stanja, da se kao pomoć (?!) iz zaostavštine pokojnog Ive Andrića Stjepanu Pejiću isplati iznos od dve stotine hiljada dinara." Po objavljivanju rešenja svi učesnici ponaosob izjaviše da su rešenjem zadovoljni, da se odriču upotrebe pravnog leka i predlažu da se rešenje proglasi PRAVOSNAŽNIM.

Tako je okončan ostavinski postupak, reklo bi se, na opšte zadovoljstvo. Ostala su, međutim, dva pitanja: prvo, zašto je sud odlučio da Stjepanu Pejiću da POMOĆ od dve stotine hiljada dinara, ako nije biolo zakonske osnove da on bude naslednik; i drugo, zašto se Stjepan Pejić zadovoljio ovom sumom, ma koliko ona bila velika u ono vreme, ako je bio ubeđen da može naslediti sve? Stjepan Pejić više nije živ, a na adresi gde je stanovao - Filipa Filipovića 107 u Beogradu nismo našli ni njegovog sina koji se nekud odselio. Stari beogradski advoka Slavoljub Marković, Pejićev zastupnik u sporu, odmah se setio slučaja.

- Kako da ne, sećam se odlično. Testament je bio čudan, sumnjao sam u njegovu autentičnost, ali takvo je vreme bilo - rekao nam je advokat Marković. - Sama činjenica da je ostavinski postupak vodio predsednik suda koji nikada ne radi to, govori da se vlast umešala u spor. Odmah sam uočio da je predsednik imao instrukcije kako da presudi. Bilo je jasno da Pejića hoće da eliminišu, ali ja sam zapretio sporom i oni su popustili. Popustio sam i ja. Pravno sam mogao da dobijem spor, ali vlast je mimo toga mogla da odluči kako hoće i Pejić ostane bez ičega. Bilo je to vreme strašnog pritiska na pravosuđe. Zato je i Pejić rekao - daj šta daš. Mada su to tada bile velike pare, mogla se kupiti kuća.

Skrivana želja

Stari Pejić se kasnije predomislio i 1983. obratio se advokatu Radovanu Tomiću koji je zatražio od suda predmet na uvid. Šta je Pejić želeo, nismo mogli da doznamo, jer se advokat Tomić uopšte nije mogao da seti slučaja, niti ga je mogao da pronađe u arhivi!?

Književnik Erih Koš je bio jedan od najbližih prijatelja Andrića. I svoje poslednje dane pre odlaska u bolnicu, Andrić je proveo sa njim. Koš ga je i u bolnicu odveo.

- Iako smo tih danabili zajedno, Andrić mi nije ništa rekao o svojoj poslednjoj želji. Nisam znao ni da su početkom decembra Jovanić i Đoković bili kod njega, i da su o tome razgovarali - kaže Koš. - Ni ranije, Andrić preda mnom nikada nije govorio o testamentu, niti je pominjao da bi bilo dobro nagrađivati pripovetku. Ja sam se uvek čuvao da o nasleđivanju govorim s njim, jer su to neprijatne stvari.

O Andrićevoj želji da se osnuje zadužbina ništa ne zna ni Milica Zajcev, baletski kritičar, sestričina Andrićeve supruge, čest gost u kući Andrića i posle tetkine smrti.

- Obično sam svake srede odlazila na ručak kod teče. Bila je uvek i Vera Stojić. Ali, ni ja, a ni Vera Stojić. Ali, ni ja, a ni Vera Stojić nismo znale za ideju o zadužbini. Pred nama to nije pominjao, da li je pred kim drugim, ne znam - kaže gospođa Zajcev.

Poslednjih godina Andrićevog života Gvozden Jovanić je bio vrlo često sa velikim piscem, čak su jednom prilikom zajedno išli na odmor u Sokobanju, a često su odlazili u šetnju, ili na izlet na Frušku Goru, ili u Grocku, u vikendicu Đokovićevih.

- O svojoj želji da se osnuje zadužbina posle njegove smrti govorio je pred mnogim ljudima, ne samo pred nama dvojicom. Nas dvojica smo se samo pajvili pred sudom, iako ih je mnogo više znalo za tu njegovu želju - kaže Jovanić.

Prvi put je, kaže, o tome Andrić govorio na izletu u manastiru Hopovo. Tada je Jovaniću i Ljubi Jandriću napomenuo da "ima nešto para" i da bi mogao da da za nagrađivanje priče, ali da se njegovo ime ne spominje. Kasnije je pominjao tu svoju ideju u više navrata. Zašto tu svoju želju nije stavio na papir, niko ne zna.

- Tokom novembra 1974. zvao me je više puta telefonom da navratim do njega. Bio je vrlo usamljen, bili su mu potrebni ljudi, ali on nije bio čovek koji je sa mnogo ljudi komunicirao. Bio sam zauzet i stalno sam odlagao odlazak. Kad me je pozvao 4. decembra, rekao sam da ću doći sutradan. Odgovorio mi je da ne žurim, nema potrebe, ali ja sam osetio da nešto želi da mi kaže - seća se Jovanić.

Sutradan ga je Andrić dočekao, reklo bi se u nekom svečanom raspoloženju. Bio je sveže izbrijan, vezao je kravatu, po tome kako je koračao, kako se kretao, Jovanić je okom dugogodišnjeg poznanika zapazio da Andrić tom trenutku daje poseban značaj.

- Počeo je izokola: "Kako što znate, ja nemam nikog svog. Voleo bih da ništa nemam, ali ja imam i moram da kažem šta ću s tim." I nastavio je o svojoj želji da se nagradi pripovetka, o tome što bi bilo dobro i sve tako. Ja sam mu rekao da napiše to, on je obećao, ali ja sam znao da neće to uraditi. Bio je osoben čovek. Mi smo se potrudili da se njegove želje ne iznevere, da sve bude kako je hteo i tako smo i uradili. Nikakav strah da će se BiH pojaviti kao naslednik nije postojao - tvrdi Jovanić.

Espreso